које
су у народу биле познате и као “дрндаре”.
Радило се тада у три смене, а вуна је
пристизала не само са подручја ивањичке
општине, већ и из Сјенице и других делова
Србије. Данас, као сећање на та времена,
остала је само једна дрндара која и даље
ради, и говори о добу када су сада опустела
села била препуна оваца, а вредне руке
жена плеле чарапе, џемпере, рукавице и
шалове.
Слободан
Максимовић је наставио традицију својг
оца и деде, и повремено пружа услуге
“дрндања”. “Некада су коњима дотеривали
вуну, а ми смо радили даноноћно како
бисмо обавили посао. Наша машина названа
дрндара стара је преко 80 година, ручно
је прављена и ево, и даље нас служи”,
прича он.
Власник
једине ивањичке дрндаре присећа се
времена када је било толико посла да је
морала да се ангажује додатна радна
снага, а задовољне муштерије поклањале
плетене вунене чарапе. Међутим, све се
променило, па сада за вуновлачара посла
готово да нема.
“У
селима је све мање оваца, па углавном
радимо током јесени, када нам стигне по
који џак вуне за прераду. Овај посао је
традиција у нашој породици, од њега се
не може зарадити, али га радимо из љубави,
ради очувања наслеђа предака. Верујем
да ће можда неко од млађих из нађе
фамилије наставити вуновлачарски
занат”, додаје Максимовић.
Како
каже, некада су се жене гурале и пожуривале
како би им се вуна што пре издрндала, и
прижељкује да се обрада овог природног
материјала врати на ниво који је некада
постојао.
Глас
западне Србије
