недавно је обележен Међународни дан шаха посвећен Србији. Тада је надахнуту беседу држала велемајстор Марија Манакова, која је својевремено за шаховском таблом бранила боје Србије. Ево шта је навела...

„На граници миленијума срушене су две велике империје: Совјетски Савез и Југославија. Баш оне су биле монополисти на светском "шаховском" тржишту. Разуме се, у другим државама мало се играло: Фишер и још пар јединствених случајева су правили лудорије, али наравно да су тон на екипним и појединачним шампионатима давале баш ове две комунистичке државе. И у СССР и у Југославији је постојала јака шаховска школа коју обично зову `совјетском`. Па, јасно, постојало је снажно државно финансирање и систем развоја шаха (почињући од селекције талентоване деце, а завршавајући `мотивишућом` наредбом - наређењем одозго: `Без победе се не враћати!`).

Када су обе империје у доба распада огрезнуле у немаштину и ратове (као што је Србије, наследница Југославије), шах је неочекивано појурио у свет, већином на запад и исток. Шаховски успеси су постали доступни свим земљама, чак и афричким или ... тој Норвешкој. Цео свет је почео играти, почео се забављати, ускомешао се. Откривали се себе, почели су неговати талентовану омладину, привлачити државно финансирање. А као учитеље ангажовати најбоље представнике те исте `совјетске школе`: они код куће једноставно нису имали од чега да издржавају породице.

Ја сам дошла у Југославију (тада се она још тако звала) 1993. године и остала на неодређен број година, зато што сам се удала и родила сина. Па сам у свом животу представљала следеће државне репрезентације: прво Совјетски Савез, затим Југославију, касније савез Србије и Црне Горе, а задњих двадесет година – просто Србију.

Ко је био у Југославији зна колико је ту шах био популаран и омиљен код народа. Мене је такође затекло то време. Ту популарност је тешко описати речима, треба је лично доживети. Код срба је наступао прави занос када би сазнали да си ти велемајстор: без контроле су пропуштали на граници, са обожавањем су узимали аутограме, позивали у телевизијске емисије, и на банкете, примали у своје домове и у своје друштво као најугледније госте, хранили, појили, облачили, обували. Ти си шахиста – ти си цар и Бог! И сва врата су за тебе била отворена, а на улицама су те пролазници препознавали. Свака домаћица је напамет знала партије Светозара Глигорића, Борислава Ивкова, Милана Матуловића, Александра Матановића, Драгољуба Велимировића, Љубомира Љубојевића, Милунке Лазаревић, Алисе Марић. Када су се одржавала важна такмичења (шампионати) са учешћем српских играча, цела земља је без даха пратила њихов наступ. Шаховском федерацијом су руководили људи којима је био важан искључиво резултат, а шахисти су, `од главе до пете`, били материјално обезбеђени и окружени пажњом од стране државе.

То је било срећно доба. После распада земље, јак шаховски систем је опстао још неко време: засијале су звездице, као што су Игор Миладиновић, Иван Иванишевић и још десетак младих велемајстора. Последњу екипну медаљу са првенства Европе успела је да освоји женска репрезентација (коју смо чинили Алиса Марић, Наташа Бојковић и ја, са селектором Бориславом Ивковим). Али у задњих 10-15 година, у суштини све је полако умирало.

Марија Манакова и др Љубиша Папић, фото: Љубиша Папић

Међутим, у Москви, 19. јула 2018. године, на вечери под називом `Корифеји југословенског и српског шаха` настојало се говорити само о лепом. О том дивном времену, када су представници Југославије одлазили на турнире са само једним циљем - победити. Ово вече је било организовано поводом Међународног дана шаха (20. Јул) и одржано је у познатој библиотеци - Државној јавној научно-техничкој библиотеци Русије (Государственной публичной научно-технической библиотеке России - ГПНТБ).
Неће бити сувишно рећи пар речи о овом месту. Пре десет година легендарни Јуриј Авербах и велемајстор проблемског шаха Николај Кралин су дошли код директора библиотеке Јакова Шрајберга са занимљивом идејом. Они су му предложилида се, на сталној основи, отвори шаховски центар, у коме ће се одржавати организовати занимљиви догађаји, чувати шаховске књиге и часописи, одржавати турнири и школовати деца.

Идеја се свидела генералном директору, зато што је и он сам био велики љубитељ шаха и јак првокатегорник. Њему је пошло за руком да се избори за ову идеју на највишем нивоу, и ево у дому библиотеке постоји `Центар шаховске културе и информације` (Центр шахматной культуры и информации - ЦШКИ), где се остварује све што је планирано.

Сада ту постоји читаоница са витринама шаховских књига, а има и колекција њихових електронских издања. Највећи понос центра је изложбени павиљон - музеј, у виду сталне поставке. Витрине музеја су посвећене историји шаха: ту су ретке књиге и ретки примерци шаховских гарнитура, као и личне ствари легендарних велемајстора. Заправо, сваком од светских шаховских првака посвећена је једна витрина.

У центру се стално организују разни подухвати: турнири, предавања, вечери сећања, јубилеји, округли столови, презентације књига, изложбе. Од октобра 2017. године почела је обука путем интернета под називом `Шаховска школа`, коју води легендарна Људмила Сергејевна Белавенец, као и пре 40 година на совјетској телевизији. Ту се могу видети Јуриј Авербах, Борис Спаски, Александар Никитин, Игор Зајцев и многи други велики шахисти, тренери, писци и историчари.

Па, ако су Међународни дан шаха разне организације и школе обележиле турнирима и симултанкама, онда су у Центру одлучили да га посвете српским шахистима.
Овом догађају присуствовао је амбасадор Србије у Русији Др Славенко Терзић. Он је прихватио позив да дође, напоменувши да има мало времена на располагању, једва 15-20 минута, максимум. Он ће само поздравити учеснике и отићи, збг чега се унапред извињава. Човек је одседео скоро два сата, са пажњом је саслушао историјски излет са слајдовима историчара и писца Сергеја Воронкова. Такође је одслушао говор Јурија Авербаха, затим - моју причу под називом `Србија - моја друга домовина` и извођење српске песме уз гитару, и још чуо стихове историчара Владимира Линдера, посвећене српским шахистима, да би после, ипак, погледао на сат и отишао.
Пре тога, у свом говору, амбасадор Славенко Терзић је подсетио на дубоке духовне, научне, и политичке везе између Русије и Србије:

„Сви ваши чувени математичари, физичари, руски балет, руска опера – све то је снажно утицало на развој југословенског и српског друштва”.

Чак је и обећао да у оквиру амбасаде јача `шаховски` правац и сарадњу са Центром. Узгред, желим речима амбасадора да додам да не постоји таква земља на карти Света, у којој Русију и руски народ воле више, него у Србији. Али то је посебна прича, за неку другу прилику.

Током вечери сетили смо се чувених традиционалних пријатељских мечева `СССР - Југославија`. Водитељи телевизијских емисија Сергеј и Марина Макаричеви су приказали своју репортажу са последњег, носталгичног, таквог меча из 2008. године, где је већини учесника било већ преко 70. година. И партије између другова-супарника су игране радије експресно, него праве. Само Виктор Корчној није хтео да игра `формално` и одиграо је две партије са Светозаром Глигорићем пуном снагом. Који је био резултат ових партија - више нико и не памти. Зар је то важно?

Гостима вечери пренети су топли поздрави од легендарног велемајстора Борислава Ивкова, а Авербах и ја смо добили - још и неколико његових најновијих књига на поклон. Све то је предао познати научник и шаховски композитор Љубиша Папић, који је специјално допутовао из Србије, поводом догађаја, о чему је и причао у свом сјајном и кратком говору. Кратком - по свој прилици, зато што је већ истекло све време званичног дела: превише се желело рећи, исприповедати и приказати.

Ипак, остао је још незванични део: чај са колачима, изложба фотографија у фоајеу библиотеке и пријатељски разговори о великим српским шахистима.”
Говор Марије Манакове са руског је превео професор Факултета техничких наука у Чачку др Љубиша Папић и проследио га Гласу западне Србије.

ГЗС / Г. Оташевић