У том духу je у петак, 16. марта, са почетком у 18 сати, у Малој сали Дома културе у Чачку представљена књига предузетника и публицисте Милоја Стевановића (1949) Спомени, дужи од живота, објављена као ауторско издање 2017. године.
У промоцији су учествовали проф. др Драгољуб Петровић, рецензент, Гвозден Оташевић, уредник, др Владимир Димитријевић, професор и публициста, и Милоје Стевановић.

Вече је водила мр Маријана Матовић, која је, између осталог, истакла: „Какву свесност постојања негује и какве спомене људи и догађаја из свог окружења, дуже од живота, твори у својим делима Милоје Стевановић? Шта га је подстакло да памти и бележи аутентична, изворна сећања, не само своја, већ и својих Стевановића - ближе и даље фамилије, својих сељана, пријатеља, сарадника, па и људи о којима је само слушао... Када је и како у себи пронашао танану духовну нит којом тка праве мале студије где се преплићу етнологија, психологија, социологија, историја... Шта га инспирише да са искреном посвећеничком страшћу из запретаних сећања стрпљиво пабирчи и на светлост дана износи данас готово изумрле речи и изразе српског језика, архаизме-драгуље које брижљиво сабира у Словаре србских речи и њима заокружује сваку своју књигу?

Дела која својим неуморним пером исписује Милоје Стевановић постављају суштинска питања – ко смо, одакле смо, куда идемо...“
Потом је у завршном делу вечери, најављујући беседу аутора, укратко представила његову биобиблиографију: „У завршници ове спомен-књиге, у Слову о грешном праведнику Милоју (Стевановићу) што књигу ову писа, забележено је: ’Грешни праведник Милоје (Стевановић), родио се поткрај прве половине XX столећа, лицем на Младенце у драгачевском селу Горачићи.
У младим годинама учитељевао је у родном селу.
На студијама на Београдском универзитету, бољег не бје.
Носталгију и љубав за Стевановића џематом утк’о је, гладујући, у један зидњак. У средњим годинама, не одмарајући се и одричући се материјалних добара, млекаром „Гај“ старао се да уздари завичају.
Од два пута изабрао је мним гори, за који вазда говори кад би испотекар бир’о, опет би оним којим се ређе иде. Због тог пута, не једаред, бје најгори. Ал’ опет би, довек човек. И истраја.

Свагда биће записато да грешни Милоје (Стевановић), син Светоликов, син Радосављев, син Милоја Првог, син Вићентијев, син Милорадов, син Петров, син Стеванов није дангубио – исписао је странице више књига но што је Господових заповести о исправном животу у православљу: Казивања (2005), Чаша Обрадова (2007), Не помичи старе међе (2008), Ко продаје веру за вечеру (коаутор са Уредништвом сајта „Борба за веру“, 2009), Родословље Стеваново (коаутор са Момчилом Стевановићем, 2011), Сине мој, не пристај (2011), Тајна безакоња (2012), Не дај душу, роде (2013), Сагрешења у Србској православној цркви (2014), Чувари вере предачке (2014), Разговори са академиком Јованом Деретићем о стању у СПЦ (2014), Тајна дедине фиоке (2015), Изгубљено јагње (2016), Спомени, дужи од живота (2017), Аршин (2017), Велечовек Цане (2017).

Обновио је гробља предака како ваља и како приличи.
Упослио поприлично људи и по вери и по чојству достојних.
На камени биљег који је поставио изнад своје вечне куће на драгачевском гробљу Черговиште, уклеса аманет својим потомцима кроз слово Јеванђеља: Ово вам заповедам да љубите једни друге (Јеванђеље по Јовану 15, 12).
Ово писа дијак грешни Милосав (Славко Пешић) на Сретење, 15/2. фебруара љета Господњег 7525.“’
Фрагменте из књиге надахнуто је казивао Љубиша Ћирковић.

Богато илустровану монографију Спомени, дужи од живота ликовно-графички је у визуелно препознатљивом стилу опремио Зоран Јуреш, а штампала Штампарија „Светлост“ из Чачка у тиражу од 1.000 примерака.

Видео је рађен у продукцији Гласа западне Србије