ни приповедаче ни слушаоце. Можда баш зато, ова галама из заборава подиже људе који су се политиком бавили, или она њима, у време кад је реч била скупа. Кад је требало имати петљу и спремност за неколико година боравка у тамници. А данас не кошта углавном ништа, може да тандрља ко шта хоће.
Ево неколико записа из чачанског краја о тим данима.
На осам година затвора, после Резолуције Информбироа, био је осуђен Чачанин Љубо Нешовић јер је као капетан Удбе одбио да ухапси свог кума. Током издржавања казне, 1952. године у Билећи, пошао је у кантину с намером да купи смокве и, ушавши у продавницу, где се затекао и командант логора Никола Бугарчић, разговетно рекао: „Дај ми пола кила Москве”. Ни много година касније, док је био шеф пословнице „Политике” у Чачку, Нешовић није могао да објасни како је дошло до дислексије у последњој речи, као да је Москву поменула нека друга памет, а не његова. Следећег дана био је на рапорту код управника који му, вероватно због земљачке линије, није отежавао ионако безизлазну ситуацију.
Милорад из Горње Горевнице код Чачка добио је четири године затвора од Војног суда у Загребу јер је као старији водник Југословенске армије, пред једним поручником говорио да се „Србија никада не би ослободила без Црвене армије” и да се „социјализам у нашој земљи сувише брзо изграђује, и то на штету народа”. На дну пресуде, изречене марта 1950. године, стоји да је образложење „изостављено као непотребно”. Рехабилитован је почетком ове овог века у Окружном суду у Чачку.
Тридесет дана у затвору лежао је, осамдесетих година, старац из једног подјеличког села по презимену Живковић, јер је у социјалистичкој Србији починио дело „величања личности краља”. Пред сеоском продавницом, уз пиво, певао је: „Краљу Перо, бог те ј..., што не дође кад си требô”. Из садржаја се види да није величао монарха, већ га је у ствари псовао, али су у полицији рекли да нису имали други члан под који би га подвели.
Чачански котлар Милош Кувекаловић био је осуђен на двадесет дана затвора јер је, седећи у локалној кафани „Париз”, хвалио Французе и њихову државу. Друштво за столом замерило му је што по добру не помиње и Тита, али је Милош одбрусио: „Што, сигурно ми треба за жиранта?”
Петнаест дана затвора добио је новинар „Илустроване Политике” Богосав Марјановић Боца, који је због тога нерасположен дошао у Гучу, на један Сабор трубача одакле је редовно извештавао. Речену казну, више од три деценије, одмерио је суд у Ваљеву, којем није било тешко да му нађе грех. Богосав је у кафани често помињао четнички конгрес у селу Ба, али кроз изјаву неког саговорника који му је наводно рекао: „Да су наши победили, сад би Ба било Јајце”. Марјановић се, приде, замерио и на локалном плану јер је у једном тексту написао: „Школа у Љигу има осам, а сви руководиоци у општини само четири разреда заједно” и за ово друго је био и осуђен.
Фото: Википедија
Почео рат. Један сељак који је мобилисан, једва извукао главу од Немаца и после капитулације дошао натраг у село. После неког времена док је радио на њиви, далеко од светских збивања, иду неки млади са петокракама и питају: За кога си? Он знајући у каквој је држави рођен и одрастао одговори: Па за Краља и Отаџбину!Испребијаше га они и објаснише да много греши. Недуго потом опет он на њиви а иду неки са брадама и кокардама: За кога си!? Па за Тита и Стаљина,одговори сећајући се предходне „поуке”.Испребијаше га ови и објаснише да да опет греши!Тако мало по мало,и рат прође.Свака војска, једне батине! После пар година зову га да се изјасни у задрузи за кога је. Знајући ко је рат добио,овог пута одговори: За Тита и Стаљина!!! После вишегодишњег „сунчања” на Голом,пустише га да иде кући. Док је чекао неки превоз за Шумадију уђе у посластичарницу и наручи баклаву и лимунаду. Посластичар пита: Хоћете турску или грчку баклаву? -Дај ти мени пријатељу само лимунаду, па да ја идем. Журим на воз.
Опет о Голом отоку где дотераше једног неуког човечуљка! Он сав крвав и испребијан. Питају га стари робијаши, доста њих образованих и из редова војске : -Како ти тако неук и припрост допаде ове робије? -Па биле неке слике на зиду (Тито,Стаљин) месне заједнице где сам радио као ложач и чистач. Једног дана нешто гласали, расправљали и наредише ми: -Скидај оно ђубре са зида!!! -А ја питао,које? Тако ме дотераше овде,а ни сам незнам зашто.
После рата у чачанској кафани пити келнер госта: „Хоћете ли кинески или руски чај?”, а овај вели: „Ма, дај ми кафу”.
Тако је, с годинама, падала цена за тешку реч и стигли смо до распродаје. Не кошта ништа. Због тога су се побунили једино афористичари, страхујући да ће остати без хлеба и славе. Један мудрослов те врсте још пре 24 године написао је следећи афоризам: „Не свиђа ми се систем у којем могу да кажем свашта и да ме то не кошта ништа. Хоћу, брате, да ме кошта”.
ГЗС/ Г. Оташевић
