Храма Светог Саве на Варачару упутили су се на ходачашће у мнастир Хиландар.

Нису ни први, ни последњи који су кренули у обилазак ове православне светиње, али су једни од ретких који су се одлучили да на том путу оставе своју крв, сузе и зној.

“Знамо да пешке отићи на овакав пут, може бити изузезно опасно. Али, спремни смо на све. Све своје носимо на леђима. Понели смо ранац тежак око 20 килограма, ту нам је врећа за спавање, мало гардеробе и хигијена”, каже Александар.

Највећи мотив да на овакав начин дођу до Хиландара јесте бескрајна љубав и вера према Богу, па зато на њиховој рути неће свраћати ни у ресторане, ни у хотеле.

“Никакав луксуз није долазио у обзир, то не би било искрено ходачашће”, нагалашава Александар.

Чеда Ђачић већ дуго је планирао овај пут, а Александар је за то сазнао случајно и није се много двоумио.

“Пре 16 година први пут сам био у Хиландару и од тад ми је у животу све кренуло на боље. Оженио сам се, добио четверо деце. А узлазном путањом кренула је и моја рукометашка каријера. Ово је мој начин да се захвалим на свему томе. Чедо ми је рекао да планира тај пут и одмах сам одлучио да идем са њим. Супруга ми је одмах дала максималну подршку, мајка је једино било мало уплашена, али и њу сам успео да убедим у исправност моје одлуке”, каже Александар.

Он је активни рукометаш и каже да је физички смпреман да издржи овакво путовање, али је и Александар фасцинаран храброшћу његовог сапутника који има 60 година.

“Он је као младић, без обзира на године. Виталан је, спреман и у доброј кондицији”, уз осмех каже Александар.

За Чеда ово није први пут да се одлучи на дуго пешачење, јер је пре две године од Пљеваља до Београда такође дошао пешице.

“Ту релацију сам прешао за осам дана. Желео сам да се поклоним души Патријарха Павла. Сада желим да одам почаст нашим дедовима који су страдали на Солунском фронту. Да запалим свеће и помолим се за цео српски народ”, каже Чедо.

Овај Пљеваљак је у децембру чак сломио ногу, али ни то га није спречило да пешке крене на овај далек пут.

“Ја се осећам спремно. Прошли пут кад сам пешке ишао до Београда, у Ужицу сам чак добровољно давао и крв, па ми ништа није фалило”, рекао је Чедо.

Ова два путника намерника планирају, како кажу, ако бог да, ову релацију дугачку 800 километара пешке да пређу од 15 до 20 дана, али тим се не оптерећују јер кад год дођу – добро дођу.

РИНА / ГЗС