Детињство и младост провео у новобеоградским блоковима. Обрађује шест хектара земље, гаји овце, бави се пчеларством БИО је врстан авио-механичар у Београду.

У главном граду је рођен, у Београду је живео, завршио Ваздухопловну академију, поправљао авионе, сањао о небеским висинама... А онда је, недавно, Саша Крстивојевић (38) напустио престоницу. Дошао је да живи на очевини у селу Крчмар код Мионице, подно планине Маљен, постао пољопривредник и - нимало се не каје.

Штавише, Саша поручује да је време да се људи врате коренима, природи, а онима у великим градовима саветује да се не ломе на калдрми и асфалту, већ да свако уреди бар једну њиву, која је зарасла на дедовини, у неком опустелом српском селу... Иако је одрастао у новобеоградским блоковима, каже да му нимало није тешко да обрађује шест хектара земље, гаји овце, шљиве, бави се пчеларством...

- Одлучио сам да се из Београда доселим у Крчмар, јер су ми дозлогрдили градска врева, свакодневни стрес, јурњава за новцем да би могло да се живи у метрополи - каже Саша. - Схватио сам да непрекидно трчећи за нечим материјалним човек губи реалност, емоције, претвара се у робота. Запитао сам се да ли је све то највредније у животу. То је било кључно да дођем на село.

Крстивојевић је завршио Ваздухопловну академију. Стекао је звање ваздухоплновни техничар-механичар. По завршетку школовања, стажирао је на спортском аеродрому Радинци у Смедереву и после двогодишњег усавршавања постао лиценцирани механичар-специјалиста за посебне типове авиона и стекао пети степен образовања. Радио је у Привредној авијацији ЈАТ-а, одржавао авионе у више домаћих авио-сервиса.

- Авиомеханичарским послом бавио сам се до пре седам година активно, потом хонорарно, јер је мало плаћен, а веома одговоран - каже Саша. - Ваздухопловство не трпи никакве грешке, не дозвољава иновације, концентрација и квалитет рада у сваком тренутку морају да буду врхунски. После генералне поправке, мотор авиона мора беспрекорно да ради. Грешка се не толерише, јер су људски животи у питању, и стрес непрестано и неприметно нагриза. Из такве перфекције и дисциплине одједном сам буквално пао у пољопривреду, где тога нема.

У шљивику новопеченог домаћина, на два хектара је око 250 стабала чачанске родне, рановаче, стенлејке. Сав род углавном оде у ракију, која је, вели поносно Саша, лане, на Сајму шљива у Осечини, у жестокој конкуренцији од стотину такмичара награђена сребрном медаљом за квалитет препеченице. Има 50 пчелињих друштава, цеди мед јединственог укуса, од нектара са падина Маљена. Планира да оснује столарску радионицу за израду кошница и пчеларске опреме.

- Физички рад на селу много је тежи од механичарског посла - каже Саша. - Међутим, на селу нема газде, шефа, послодавца. Једини газда је земља, јер од односа према њој зависи колики ће бити берићет. Нема саобраћајне гужве, несносне градске буке, њу замењује цвркут птица. Стрес је сведен на минимум, нема гледања у сат, јер сунце показује време. Нема нервозног комшије у граду коме смета мало јача музика. На селу, први комшија је пословни партнер. Све то допринело је да се веома брзо и лако уклопим у живот у Крчмару.

Има, каже, додуше мало, оних којима никако није јасно зашто је неко из великог града дошао да живи на породичном имању. Када се у Мионици пријавио на тржиште рада, нису могли да се начуде када су сазнали које је његово занимање и одакле долази, а поготово када су чули какви су му планови.

Саша Крстивојевић у тору

- Док сам живео и радио у Беогаду, многи су се чудили зашто нисам отишао у иностранство, где је мој посао веома цењен, поготово што сам имао много понуда, а и зарадио бих много новца - каже Саша. - Нисам се отиснуо у свет јер сматрам да неко мора да остане у Србији, која је пре свега пољопривредна земља, и зато држава треба да потпомогне сељака. Себе сам нашао управо у том сељаку, без обзира на струку. За мене, мој Крчмар је лепши од мог Београда! Бити на свом, радити за себе, то је највеће благо.

АВИОНИ У ДУШИ

- ПОПРАВЉАО сам многе типове авиона - каже Крстивојевић. - Сервисирао сам "утву 75", "цесну 150", "АН-2", "дромадер", "утву 66", "крагуј", "злин 526ф", "дорнијеа", "цесну 172"... Било је разних ваздухоплова, за различите намене, све их знам, што се каже, у душу, и авиони и даље остају моја највећа љубав.

ОД СВАНУЋА ДО СУМРАКА

- УСТАЈЕМ пре сванућа, а на починак идем тек кад завршим све обавезе - каже Саша. - Од раног јутра радим - обилазак и храњење животиња, преглед пчелињака, орезивање, сређивање воћњака. На мом имању, ништа се не третира хемијским средствима. Једноставно, ако неко жели да живи од рада на селу, мора доста да ради. А од рада на селу, живети се може! Држава би требало да осмисли стратегију повратка младих на своја имања, а не да се њиве парложе, а они раде за минималац у великим градовима. Није на селу све идеално, недостају пласман и сигурна цена пољопривредних производа, подршка кроз финансијске подстицаје младих, бољи путеви...

Извор: Новости