у чачанском Борцу, где је прошао кроз све селекције „Зебри” и где је у свим категоријама носио капитенску траку.

У првом тиму није добио праву прилику већ је ишао на позајмице у лучанску Младост, крагујевачки Раднички… Најбоље играчке сезоне имао је у сарајевском Жељезничару. Узео је титулу и куп БиХ. Задовољан је партијама које је пружао у словеначком Тренчину, Финској, Смедереву…

По завршетку играчке каријере одлучио је да уплови у тренерске воде. Тренутно води пионире Борца. Радовановић је веома везан за овај клуб и јако му је жао што је тренутно у лошем стању. Сматра да град као и грађани морају да стану иза свог клуба јер садашња ситуација га води ка гашењу.

Мирко Радовановић као тренер у Борцу

Мирку је у првом плану тренерско усавршавање јер жели да стекне “А” тренерску лиценцу. Упоредо, Радовановић се посветио воћарству, има засад дуња који планира да прошири. То га поред фудбала испуњава и релаксира. У нашем разговору бивши леви бек није заборавио да помене добар рад са млађим селекцијама у ФК БиП. Подвлачи да у Чачку има потенцијала, добрих младих играча које треба препознати и радити са њима. Један од таквих, рекао нам је Радовановић, је млади, талентовани и марљиви Ђорђе Јанковић коме Мирко предвиђа светлу фудбалску каријеру.

1. Да ли сте својевремено поред фудбала тренирали још неки спорт и који?
Верујте да нисам. Фудбал је био мој први и једини избор.

2. Ко вам је био спортски узор, идол, у тинејџерским данима?
Као млад играч посматрао сам старије фудбалере из Борца и Србије, али тад је актуелан био и Роберто Карлос. Играо сам на његовој позицији па Бразилца сматрам својим узором.

3. Који клуб носите у срцу?
Признајем да је то Жељо, волим га свим срцем. Клуб у ком сам се потпуно формирао као играч и као човек. На Грбавици је владала сјајна атмосфера. У клуб се вратио тренер Амар Осим који има велико знање и умеће да створи добру хемију у тиму. Резултати нису изостали, у првој сезони смо освојили шампионат, наредне куп БиХ. То је био најлепши период у мом фудбалском животу. Било је добро пре и након сарајевске епизоде, али у Жељезничару је било феноменално”.

4. Спортски догађај који је остао у сећању и који ћете памтити целог живота?
Свакако финале купа БиХ које смо играли са Борцем из Бањалуке. Први меч је заврешен ремијем 1:1. Друга утакмица се играла у Сарајеву и већ је створена атмосфера да је пехар наш. Међутим, како бива Борац је већ у 15. минуту водио са 2:0. Нападали смо и успели да изједначимо, али до краја сусрета нисмо дали трећи гол. Борац је узео трофеј, а ја, чини ми се никад нисам прежалио што нисмо тријумфовали”.

5. Животни и спортски мото?
Човек у животу и спорту мора да буде радан, упоран, истрајан… Само тако се може стићи до циља.

ГЗС/Моцарт спорт, Нела и Ђурђе Мечанин