на три локације и производи најсавременије заштитне ограде и звучне изолације које се монтирају поред ауто - путева. Можда је Новичић најбољи доказ како се упорним и поштеним радом стиже до предузетничких висина које су многима незамисливе.
Али, ако неко мисли да је то лако вара се. Прошао је трновит пут од родних Вранића где је гајио парадајз до данашњег дана када његови производи стижу у десетине земаља Старог континента.
,,Давно је то било али сећам се, као да је данас, када сам са мајком на обрамачи теглио парадајз до Чачка, ногу пред ногу. Није ми било тешко да пешачим најпре седам или осам километара до горевничке школе, а после тога јурим у башту, заливај и окопавај. Тек увече стигао бих да отворим књигу. Тако је то било тада, и те радне навике показале су се златнима кад сам касније отишао на факултет. Био сам одличан ђак, али због немаштине нисам успео да завршим највишу школу, и дан данас жалим због тога. Тврдим да без упорног рада, учења и усавршавања у струци нема резултата” - каже Новичић за „Глас западне Србије”.

Пола века после босоногих дана, Милисав је један од веома цењених привредника чија породична фирма постиже несвакидашње успехе.

Време је за Нови Чачак на левој обали Мораве

И, док многи мисле да је Новичић достигао врхунац у радној биографији, њему идеја и планова никад не недостаје. Жеља му је да успе у још нечему: да се крене у градњу Новог Чачка на левој обали Мораве низводно од Борчеве хале до Коњевића.

      Већ урадио пројекат, стамбене зграде, спортски терени на обали Мораве

„Цео живот радио сам за себе и своју породицу, али и за мој град и комшије са којима живим. Рекох ти малопре да сам срећан човек, имам дивну породицу, две кћерке, зетове и унуке који су увелико стасали и спремни су да воде предузеће у будућност. Све што сам урадио на овом свету остављам њима у наслеђе. Али, ја не стајем. Имам идеју, визију и спреман пројекат. Од сточне пијаце па низводно до Коњевића једног дана биће спортски терени, стамбене јединице потребне због индустријске зоне која се сада незаустављиво шири на две локације у Прељини и Коњевићима.

То је један запарложен простор који лако може да се приведе намени. Станови би ту могли да буду од 450 до 500 евра. Замислите да купите стан где вам је рата 60 - 70 евра. Јефтиније од кирије. Па то би плануло, а привреда добила невероватан замајац” - беседи Новичић.

Тодоровић је један од најспособнијих градоначелника

Иначе, мало је познато да је управо он био један од идејних твораца локација за индустријске зоне.

,,Тачно је. Једног дана градоначелник Милун Тодоровић навратио је до мене и питао шта мислим око пословних планова за будућност. Сели смо у ауто и кренули од Трепче према Прељини. Три сата смо обилазили све могуће локације. Али, мени је запао за око хиподром, као савршено место. Рекао сам му то.

Новичић - Тодоровић је ретко способан градоначелник и велики оперативац, разуме језик привредника

Прихватио је и, ево, тамо је стигао први инвеститор. Огроман. То ће препородити читав овај крај, у то нема сумње. Онда сам га довео овде у Коњевиће. Мој савет је био да се овде направи друга индустријска зона, за мала и средња предузећа. И то је усвојио. Половина Чачана не зна да је сада у Коњевићима, испод моје фирме, никло још 10 фабричких хала за годину - две. То је индустријско чудо. Недостаје само добра саобраћајница. Тако ће Нови Чачак практично нићи сам, али ми сад треба да правимо план да нам се не отму ствари па крену на дивље. Где је индустрија ту су потребни станови, маркети, спортски садржаји” - цени Новичић.

                        Поштено заслужена највиша признања у привреди 

На питање да ли је привреда коначно направила копчу са локалним властима, он вели:
„Имамо једног од најспособнијих градоначелника у историји Чачка. Изузетно вредан, способан и оперативан, а хоће да прихвати савет. Нема му равног у оперативном раду, само се не размеће. Већ сада је довољо урадио за овај град и то ће се тек видети”.
ГЗС: Да ли си морао да будеш близак са властима да би ово створио?
„Не. Никада се нисам удварао властима. Један од ретких министара које сам познавао је Вељо Илић, али ми смо другови из млађих дана. Никада му нисам тражио да ми обезбеди посао”.
ГЗС: Али, зуцкало се да си са овим данашњим у комбинацији, чак да си био уцењен од неких моћних људи из СНС - а?
„То је велика небулоза! Никад ме нико није назвао, или уцењивао. Не познајем чак ни оне о којима су писали текстове у штампи, ја нисам могао да верујем ко конструише такве глупости. Све ово што је створено настало је нашим радом и способностима, улагањем и банкарским кредитима.Ко може то да ми узме?”
ГЗС: Широк фабрички круг, у припреми нова огромна хала. Имате ли посао, пласман?
„Овде само у залихама материјала има око 5 милиона евра. Да не причам о машинама од којих су неке вредне по пола милиона. Нова хала биће опремљана технологијом најновије генерације. Радићемо звучну изолацију, све одмах иде у фарбару, све аутоматизовано и роботизовано.

Бојовић: „Успешно радимо од Србије до Балтика”

А колико се ради најбоље говоре подаци које као из рукава ниже десна рука власникова, дугогодишњи директор али и зет, Зоран Бојовић:

       Зоран Бојовић, ретко успешан и способан директор

,,Произведемо и поставимо око 400 километара заштитних ограда годишње. У 25 земаља Европе, горе на Балтик све до Естоније, Литваније, Норвешке. Највећи купац су нам немачке компаније које су такође произвођачи. То управо говори колико смо конкурентни, кад успевамо да и њима продамо.”
ГЗС: Како сте то постигли?
„Ми смо још 2004, значи пре 14 година ушли у немачко удружење, прихватили све стандарде и тада их усвојили, у домену квалитета, развоја, контроле, праћења овакве врсте производа и ми се равноправно свих 14. година са тих 12 немачких фирми бавимо производњом и испоручујемо свој асортиман у читав свет.”
ГЗС: Хала од 5.000 метара квадратних брзо напредује, рекосте у јулу ће да буде завршена?
„Да, управо је направљена да би могли да одговоримо на све веће захтеве за извоз, највише према истоку за руско тржиште, тако да смо морали да проширимо простор. И уведемо нов поступак фарбања поред топлог цинковања које имамо као површинску заштиту, тако да балансирамо, реагујемо на ново тржиште како они траже, водимо рачуна о цени, увек бринемо о квалитету и прихватили смо међународне стандарде.”
ГЗС: Ко вам је конкуренција?
„Па, конкуренција су исто те немачке, италијанске фирме које су водеће у овој бранши, као и пољске компаније. Сви они раде на истом тржишту и овде је конкуренција изузетно велика. Треба знати и снаћи се, поставити се добро на правом месту и радити посао. Овде, у сваком случају, морам да истакнем само да имамо преко 70 запослених људи са високом и вишом стручном спремом. Без памети нема напретка, без улагања у кадрове, без сарадње искусних и ових стручњака који тек долазе, нема бољитка ни за једну фирму. Значи, у томе је успех.

    Унипромет - Предузеће за пример,  извози за 25 земаља у Европи

Млади се спајају и уче од искусних, који преносе знање и дођемо до тога да ми можемо да радимо уз потпуну сагласност, како то тражи Европска унија. То је као у спорту, лакше је доћи на трон него се одржати на њему. У принципу, фирма је јако здрава, способна, респектабилна, значи за нас зна цела Европа и мислим да неће бити проблем да ми идемо само још да увећамо посао и да радимо још сложеније, још паметније ствари, производе са већим садржајем интелекта, тако да мислим да нама будућност није угрожена.”

Соларна електрана – друштвено одговоран рад

Милисав Новичић није заборавио ни своје огњиште одакле се давно отиснуо у свет привреде. Тамо, где су некада биле притке парадајза, данас се производи струја. Скоро хектар Вранића је под панелима који у електропривреду убацују огроман број киловата електричне енергије.
,,Неисплативо је, за сада, дајемо струју по багателној цени, закон још не предвиђа могућност замене. Електрана, заједно са оном која је постављена на фабричким халама, производи 700 киловата на сат. Само на овај начин редуцирано је огромна количина угљен диоксида, замислите колико би требало угља да сагори за исту количину киловата”, прича Новичић.

Сачувано огњиште

На имању све под конац. Кућа лепша него икада. На зиду светац а испод свећа са чинијом воде и босиоком.
,,Ономад долазио свештеник, светио водицу па нисмо склонили. Овде славимо, а најчешћи гости преко године су унуци и њихово друшто. Сваког часа је неко ту. Ако, и волим. Засадио сам воћњак, имам нове сорте шљиве, али ни ранку нисам затро” - вели он.
Милош Јовановић спазио суседова кола, па ето га.
„Где си Милисаве, шта се ради, нисам те видео неколко дана” - рече он.
Па додаде:
,,Кад замислиш ту је Милисав. Ја сам старији од њега десетак година, заједно смо поорали Враниће унакрс. И сад је исти, нимало се није променио. Час посла закорачи трактор и ено га фрезира.

Није се одрекао комшија, пријатеља  и завичаја..

Не пропушта ништа, ни саране ни свадбе. Право да ти кажем чујем да је чудо у Чачку направио али и за нас овђе је много учинио, нема коме није прискочио упомоћ. Добисмо и пут, а и онај макадам смо заједно ја и он насипали. Људина је то …” прозбори Милош, узе ручна колица па оде уз пут...

Иначе, продукција Гласа западне Србије емитоваће вечерас на Првој српској телевизији, у емисији „Нећете веровати” у 18:45, животну причу Милисава Новичића.

ГЗС