Овде је живот, али коме то да докажеш 



 
Овде је живот, али коме то да докажеш
05.07.2015. 11:09 | 0 коментар(а)



Горњи Милановац - Било је, некад, у ова наша четири села, две хиљаде људи, што се каже - две хиљаде душа. Сада нас је мање од двеста.

А колико има деце? Двоје! Само двоје... Аутобус нам долази два пута у седам дана. Па, ако имаш обавезу да одеш до Милановца, иди како знаш.

Овако говори Љубивоје Дмитровић, село Шилопај, општина Горњи Милановац, на ободу Рудника.

На путу, мачка. Лагано, она, прелази пут. Навикла да јој не сметају ни аутомобили, ни људи.

фото: Новости

Преко пута, видимо, оглас за продају куће... Није једини. Лепа сеоска домаћинства и све што уз то иде, као и благодетна шумадијска земља, на продају су. Читава домаћинства, само да се уселиш, од пет до десет хиљада евра.

С друге стране - школа. Некадашња осмолетка. Одавно је затворена. Некада је овде било око три стотине ђака.

Оронула школа, остарело село, они што су у њему поникли, а превалили шесту деценију, желе овде и да...

- Не устручавајте се... тачно, желимо да овде уснимо и последњи сан. Ако питате шта је у том сну, то је да се, једном, у ово наше село врати неко наш - слушамо причу у центру Шилопаја. - А, ако се и не врати неко наш... доћи ће неко... као што смо и ми дошли, пре три века, од Рашке... од Херцеговине, Црне Горе... сад долазе, поново, из Сјенице и Тутина, наши људи. А, бога нам, распитују се и Албанци. Ако они дођу... нека се пита Београд.

На ово прелепо место на обронцима Рудника, наслањају се села Крива Река, Давидовица и Церова. Четири села, а два детета! Унуци Срећка Аџића.

Идемо код Аџића. Али, зауставља нас река, одозго. Не може се без теренског возила.

- Не може, јер нико овде ништа не даје. Само дођу и траже - довикује косац са ливаде на путу до усамљеног Срећковог домаћинства.

Ко је Срећку дао име, питамо се, а да му је кући једино могући прилаз - трактором.

Враћамо се. И где ћемо, до у кафану у центру Шилопаја. Кафана се зове “Традиција”. Традиционално је овде, стварно, добра ракија. Ово, једино место, где се окупљају не само дежурни сеоски аналитичари, већ и путници намерници, пре три године обележило је читав век трајања. Људи памте да пре коју деценију овде није могло да се нађе место. Једна једина столица, стајало се, разговарало о спорту, о сетви, о жетви... мало је ко о политици говорио. Све је било живо и све је врило. Из Милановца, општине којој ово село припада, довде је стизало пет аутобуса дневно.

На неколико десетина метара одавде је основна школа, некадашња осмолетка, “именована по Милојку Стефановићу Кмету”. Нема кључа. И да га има, ко да отвори ова врата.

Љубивоје Дмитровић стаје испред школе. Био је овде наставник, када је у сваком разреду било по 36 ђака. Сад је туга у очима Љубивоја. Каже нам:

- Лепо је овде, можда сам и ја могао да одем, али нисам. Зато не разумем младе што се не враћају у село? Шта имају у граду? Видите ли ви ову лепоту?

Љубивоје Дмитровић испред школе, фото: Новости

Пред нама је заиста прелепо парче рудничког краја. Овде је некада врило од деце. Мирисале су куће на млеко и погаче. А, шта ћеш кад нема оног света. Оне граје. Све је, мање-више, закоровљено. И све пропада.

- Нигде никог, као што видите - говори мајор Ликић, пензионер, повратник. - А нико не зна колико је овде лепо. Београду сам рекао “збогом”, досадило ми у престоници. Тамо нема ни птица да пробуде. Нема свитаца да те фењерима испрате у ноћ. Нема оне тишине, која те смирује... Што се мене тиче, овде је живот. А, коме ти то да докажеш.

Ни венчања, ни крштења

- Свештеник нам је у Љутовници, тако да ми имамо цркву, а немамо свештеника. Он долази по позиву. И свештеници у наш крај долазе само по казни. Венчања нема, крштења нема, има само профита од славе и сахране. И, ако ко даде какав прилог. То је судбина српског села на обронцима Рудника - говоре нам у Шилопају.

Стигла принова у село Давидовица

На одласку, мештани Шилопаја, готово у трку за нама, желели су да исправе једну чињеницу: у међувремену стигла је принова у село. У домаћинству, у Давидовици, рођено је треће дете. Нежења у поодмаклим годинама оженио се девојком из Албаније, после дугог трагања за младом, по Србији. У жељи да му се огњиште не угаси. У Давидовици кажу: “Кад је већ тако, камо среће да нам се деца само рађају.”

Извор: Новости









Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


Рекламирајте се на порталу Гласа западне Србије

Телефон: 032 347 001 | Мејл: redakcija@glaszapadnesrbije.rs

Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (0)

Вест нема коментара.
Будите први који ће коментарисати ову вест!


 









 


 

© Глас Западне Србије
Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
060 5000 150, 032 347 001

Импресум

Статистика сајта:
Прес: 110.360.761 посета
Тренутно на сајту: 244 посетилац(a)