„Шта очекујете од НУНС-а?“, уместо једног од понуђених одговора (професионалну заштиту, едукацију, правну помоћ, етц…) уписао сам – „Искључење“!
Нисам лагао.
Данима пре „уписа“, Надежда Гаће, председница у НУНС-а, жестоко је „лобирала“ да им се прикључим. Повод није била моја препознатљивост или професионални „багаж“ већ су разлози били далеко прозаичније природе: „медијска заједница“ је имала интерес да НУНС санкционише моје огрешење о новинарски Кодекс, али је недостајао елементарни основ – да би Суд части НУНС-а „већао“ о мојој кривици, морао сам бити члан удружења. Уз упозорење да ризикују са невођеном ракетом и особом отпорном на обавезујуће мишљење, потписао сам приступницу чекајући „јавно вешање“.
Месец дана пре тога, грубо злоупотребивши позицију власника и функцију главног и одговорног уредника магазина СТАТУС, објавио сам пашквилу у којој сам се осветољубиво обрачунао са Ољом Бећковић, која ме је, сугерисао ми је его, недомаћински угостила у „Утиску недеље“! Осим што сам неизрециво непристојним текстом дао значајан допринос повратку полемике у камено доба, иницирао сам и поделу у „грађанској чаршији“, вечито алергичној на најмањи траг сексизма: једни су били за то да се „наш“ (тј. – ја) не „веша“ или се то макар не чини јавно, други су пак тврдили да је то што сам „њихов“ разлог више да се „вешање“ огласи на сва звона.
Суд части НУНС-а оценио је да се главни уредник СТАТУСА Славиша Лекић у деловима текста „Императив Секулине женке“, објављеног у том магазину 1. јуна 2007, огрешио о Кодекс.
„Недопустиво је да се у тексту који је написао, огорчен због начина на који је дочекан као гост у емисији ‘Утисак недеље’ Оље Бећковић 6. маја, супротно Кодексу, бави њеним физичким изгледом и карактерним особинама, што директно прераста у вређање и самим тим девалвира текст“, наведено је у саопштењу НУНС-а.
Солер, каквим ме је бог дао, убрзо сам забравио на чињеницу да ми је, у неку руку, опроштено вређање Оље Бећковић, али и да сам остао члан НУНС-а. Што је, међутим, остало индикатив кад год ме је, у недостатку јачих аргумената, ваљало професионално „сахранити“. Покопавали су ме, тако, на таласу јавне критике у „случају Оља“ разни: од Драгана Ј. Вучићевића; гебелсовског вагабунда; преко баба Горчина Стојановића, свезнајуће дугокосе верзије историчара Драгомира Анђелковића; или Мухарема, карактерног презимена Баздуља, интелектуално/колумнистичког интимуса Љиљане Смајловић; све до Зорана Пановића, некада глодура Данаса, који се на РТВ-у, десет година после већања НУНС-овог Суда части, забринуо:
„Како је могуће да је то опроштено Славиши Лекићу?“.
Десет година после „опроштаја“ изабран сам за председника НУНС-а. Две године после тога поднео сам оставку: разлози „личне природе“ и даље ће остати наша мала тајна. НУНС-ова & моја.
Пре десетак дана, на последњој Скупштини НУНС-а, у мучној атмосфери пут моје одсутне маленкости испаљено је брдо муниције, не маневарске.
Говорећи, тако, о начину на који је НУНС уступио оснивачка права у Медија центру фирми Демостат, Стојан Марковић, чувени чачански плејбој и члан Извршног одбора НУНС-а, у низ „случајности које нису случајне“ уврстио је и чињеницу да је пратеће уговоре потписао „председник који је поднео оставку“.
Да је на тој седници в. д. председника НУНС-а или било који члан Извршног обора устао и саопштио да је „председник који је поднео оставку“ уговоре потписао на молбу и на основу писмене одлуке Извршног одбора чији је Марковић члан, верујем да би изостале салве ружних речи и инсинуација изречене у наставку Скупштине.
Моја жеља да, као и пре 12 година, изађем у сусрет НУНС-у (у АПР-у у том часу и даље сам овлашћено лице) сада ми се обила о главу. Драматуршко правило Антона Павловича Чехова – да пушка која је окачена на зид у првом чину мора да опали у трећем – тако се запатило и у медијима: нисам, додуше, искључен, али издејствовао сам брисање из бројног стања НУНС-а.
Просто, ћутање мојих колега из Извршног одбора НУНС-а „прочитао“ сам као урлик подршке Марковићу & екипи која га је следила.
Напуштам НУНС јер нисам сигуран да ме, иначе оптерећеног проблематично претераним добрим мишљењем о себи, већ сутра на сличан начин блесе неће оптужити за још штошта.
Може ми неки докони члан замерити да нисам потегао моралну одговорност, рецимо, Драгана Кремера, кога, наводно, зову „рокер, 10 одсто“. Или да нисам тражио „вештачење“ Бориса Ангеловског, који, тврде зли језици, кампању против НУНС-а не води једино кад је заузет кампањом за СНС. Хипотетички, могу ми пребацити и што је у време мог мандата бивши потпредседник НУНС-а био на платном списку Демостата.
Немам жеље да бакћем тиме, без мене, дакле, даље.
Ресетован сам на фабричка подешавања: нечлан сам, сам и свој, више него икад.
Докле? Не знам!
Знам једино да чак ни ја не могу спречити будућност!
ГЗС / Цензоловка