из Пониковице
код Ужица.
Најтеже
нам је кад другови у школи причају о
својим родитељима. тада се само склонимо
и нестанемо, кажу Александар и Катарина
Антонијевић
Од пелена
зна само за тугу и немаштину. Непуне две
је имао, а његова сестра Катарина (13)
четири када су остали сирочићи. Чим им
је отац настрадао, мајка их је напустила,
њу и не памте. Баба Ковина и деда Стојан
се старају о њима. Обоје су без пензије.
Деца нешто новца добију по слову социјалне
помоћи, нека цркавица им припадне од
очеве пензије - то им је да преживе.
- Питала
сам бабу да ми купи нову хаљину. Тражила
сам од деде телевизор за моју и Ацину
собу. Рекли су - скупо је, немамо - слеже
раменима Каћа.
Бака Ковина покушава да надомести родитељску љубав, фото: М. Цветковић
Разуме то
Каћа. И Аца схвата. Али опет пате за много
чим што им уз родитељску љубав недостаје.
- Колико
сам био срећан кад сам пред школску
годину дочекао нове патике! Али не могу
у њима по авлијама и њивама, зато вијам
селом у гуменим опанцима. А шта ћу зимус
кад сметови завеју? Чизме немам! Нема
ко ни да ми их купи. Чиме ћу кроз снегове?
До школе у Луновом Селу су три километра
- жали се Александар.
У дворишту
Антонијевића су две куће; у оној старој
им се деда родио, нова коју је отац почео
да гради остала је неистарошена.
- Пре неки
дан, кад ударише кише, препукао је зид
старе куће. Срце ми се ломило кад су баба
и деца подупирали дирецима и молили
Бога да се не сруши, да издржи барем до
пролећа. Маштам о дану када ћемо опремити
нову кућу, купити намештај, полицу са
пуно књига, свој орман да сложим оно
мало моје гардеробе - опет је глас
девојчице надгласао плач.
- Наш тата
Зоран се обесио, у шуми близу куће. Исте
године нас је мајка оставила. Њу не бих
желела никад да сретнем. Да ми дође на
капију не бих је препознала. Да ме позове
телефоном - прекинула бих везу, да се
појави на прагу - залупила бих врата -
опет кроз сузе збори Катарина.
Ономад су
у Александровом разреду дечаци причали
шта су купили и где су путовали. Није
имао чиме да се похвали.
- Само једном
сам био на мору. Једини у одељењу немам
компјутер, а сви кажу да на интернету
има пуно да се види и научи. Сви се са
великог одмора јаве кући, похвале
оценама, ја не могу, немам мобилни. Не
идем са друговима на вожњу бициклима -
немам шта да возим. Фудбалску лопту бих
волео, да не шутирам по дворишту излизане
крпењаче - казује дечак муку што га
тишти.
Пре неку
ноћ сестра се поверила брату да је
другарица купила нове ципеле и да би
она хтела такве.
- Кад бих
имао довољно пара прво бих секи купио
ципеле, а баби веш-машину да више не пере
на руке - вели Аца.
Одужићу
се баби и деди
- Завршићу
школу, факултет, удати се, бити добар
човек. Тако ћу се најбоље одужити баби
и деди за године њиховог одрицања и
пажње. Само њих Бог да поживи док Аца и
ја не стасамо за живот - сања Каћа.
Укључите
се у акцију “Срце за децу”!
Омогућимо
да Александар и Катарина имају боље
услове за живот. Ако желите да помогнете,
можете послати СМС на број 2552 или уплатити
средства на текући рачун Блиц фондације:
2750010221949709 90 – рсд, Societe Generale Србија,
Београд.
Извор: Блиц