У Чачку је, током друге половине прошлог века, та част припала кумовима, Душану Радоњићу Ћуки и Радмилу Мишовићу.

Први је јутрос угазио у 80. годину и сазвао старо друштво из Љубића које се годинама, иначе, окупља недељом у ресторану „Шаран” на Радовића  рампи. Дакле, није морао да прави трошак због позивница јер се унапред знало да ће сви доћи, звани или незвани, с поводом или без.

Дакле, јутрошњи састав је познат.

У прочељу стола Растко Драгићевић Рацо (80), чија је кућа педесетак матара од кафане, и он то лако превали. Некад је кроз Чачак, на већим даљинама, путовао својом чувеном „веспом” на којој су му сви завидели, и младо и старо, и цуре и момци. А момци нарочито због тога што је био један од најбољих фудбалера Борца у повести.

Лево од њега у крчми увек седи Момчило Јевђовић Јевђо (80), у своје доба успешан директор чачанског „Графопромета” и једно време председник Борца. За њим путује глас да је, као ранији директор у Ваљаоници Својно, утицао да Ћука са клупе Борчеве пређе у ужичку Слободу и тако су је њих двојица спасила испадања из Друге лиге. Нема пречег рода од комшије.

Десно од Раца је Ћука. Рођен у Скопљу 1. децембра 1940, од оца пореклом Црногорца, мајке Словенке, прешли су у Чачак на почетку рата али га је ту, код парка кад је имао две године и седео на степеницама бомбардовао Хитлер. Био је на дедовини у дежели али данас не зна да ли је то Горња или Доња Лендава, служио војску у Хрватској (Осијек), играо фудбал за Борца и Црвену Звезду, био тренер Новог Пазара, и Приштине у Арканово доба. И јутрос храбро спремио 3.000 динара за слављенички доручак.

Насупрот Рацу, у зачељу, столује и дуван пуши Душан Гавриловић Чворо (83), чувени бек Борца, брз као струја. Додуше, боље се сналази на земљи него у ваздуху јер је ономад кресао неку шљиву, пао и рекао да му није ништа. Касније су га превезли на Ургентно одељење чачанске Болнице где му је саопштено, он тврди, да „има два напрсла и једно дислоцирано ребро”.

Сва четворица су Љубићани и сви пију ракију. Боља је од воде. Додуше, љубићки ФК Полет је недавно пао у нижи ранг јер је не беше пара, а дуг није врљика. Испоставило се, по причи из овог друштва и по цифри за чесмовачу, да ФК Полет није плаћао воду за заливање игралишта откако је Танаско Рајић погинуо у боју са Турцима.

Али, командант ове параде је странац. По сопственом признању, најбоље се од свих за столом разуме у привредно руковођење, финансије, политику, фудбал и неке области сентименталног живота о којима се не прича. Рођен је и живи у Циганмали, поносан је на те податке, каже да је био гладан само до 20. године а сад му ништа не фали. Да је играо у иностанству, а био је врхунски фудбалер, вели да би сваке године остављао по 20.000 марака у Василијевој кафани („Пролетер”) да то по свом нахођењу троше Никола, Ропе, Јово Трајковац и Владе. То је, дакле, одавно али и данас директор чачанског „Универзала”, некад Борчев ас и капитен, Предраг Кулашевић Гагило (77).

„Ћука је био најбољи играч у историји Борца и то нико не може да промени” - казао је Гагило за Глас западне Србије.

Придружени члан, углавном редовни, у овој постави је и потписник ових редова који је годинама играо фудбал у Полету из Трбушана али,  озбиљно гледајући, у „Спорту” и „Журналу” никад не би добио више од шестице.

Срећан рођендан најбољем чачанском фудбалеру, Душану Радоњићу Ћуки.

ГЗС/ Г. Оташевић