Све ово говори само једно - дошло је време свињокоља. У чачанском крају од Митровдана до Нове године опустоше се обори јер нема домаћинстава које није одгојило бар једног товљеника, а неки и више.

“Хранили смо свиње од марта, па све до сад. Мора бити добро угојена и масна, како би дала квалитетно месо. Наше су догурале и до 200 кила. Свињокољ почиње крајем новембра, да би спремили све пре оштрих зимских дана”, прича Милица Обрадовић из села Ракова.

Мајстори свог заната уређују месо и праве специјалитете. Највештији и најискуснији, Дејан Петровић, задужен је за најтеже радове јер од сировог меса прави шницле, пршуте и незаобилазну сланину.

“Најбоља је она домаћа звана адидас. То је она прошарана, види се да има четири реда, проткана од меса и масти. Што је свиња дебља, то је и сланина боља”, рекао је Дејан.

Док мајстори секу и соле месо, вредне домаћице заузимају позицију уз казан и пеку чварке који се, како кажу, зажуте већ након неколико сати.

“Потребни су умерена ватра и мешање. Праве се најчешће дуван чварци или чипс, ко како воли. Али, зна се да нема ништа укусније од овог домаћег специјалитета”, каже Горица Петровић.

Све чаролије свињокоља пробају се након месец дана, кад мало остоје и добију препознатљив укус, боју и мирис. Међутим, да би домаћини били сити, а мирни, обавезно је да ветеринар прегледа месо, јер то је корак који у процесу свињокоља не сме да се прескочи.

РИНА