и
гости су то, у здрављу и весељу, искапили
до краја. Био је новембар 2011. године и
деди се те ноћи учинило да би са
препеченицом из истог бурета могао,
први пут у свом веку, да се појави на
неком такмичењу ракијаша. Одмах је,
лани, победио у Осечини са великом
златном медаљом (19.37 бодова) а ономад је
иста љута, на другој „Смотри најбољих
српских шљивовица” у чачанском Институту
за воћарство, проглашена за недостижну
у 2012. години (19.14 бодова).
- То
је било једно старо буре од 50 литара
које сам 1992. године напунио ракијом од
пожегаче, после три и по године превадио
је у балоне и тако је стајала. Трошило
се по мало, и остало је само десетак
литара кад сам одлучио да пошаљем узорке
у Осечину – каже Стојан Тасић за
„Политику”.
Он
је, по много чему, занимљива појава у
кругу врхунских произвођача ракија у
Србији и Републици Српској. Родом из
села Ружића код Владичног Хана, путовао
је по градилиштима света као техничар
„Трудбеника”, одомаћио се у Аранђеловцу
док је подизан хотел „Извор” и ту остао,
стекавши пензију („Са 40 година и три
дана радног стажа”). У међувремену, од
пара зарађених у Ираку купио је воћњак
у селу Мисачи.
-
Тридесет година имам лампек, само се
нисам такмичио. Ми печемо ракију од
давнина, отац ми је имао зидани казан.
Табарка дрвена, само лула бакарна. То
ми је била прва, а другу школу завршио
сам код сељака у Шумадији, нека се не
наљуте што их тако зовем, јер сам пажљиво
слушао приче о печењу ракије. Трећа
школа, мој факултет под старе дане, јесте
књига доктора Нинослава Никићевића и
Вела Тешевића „Производња воћних ракија
врхунског квалитета” из које већ две
године учим – прича амбициозни новајлија
међу ракијским првацима.
Има
своје тајне у занату, и њих део спреман
је да подели са другим воћарима. Ради
само са потпуно чистим посудама, у
простору где нема инсеката, и са алатом
сопствене израде. Џибру муља бушилицом
на коју је заварио највећу молерску
мешалицу, пече чим преври и у казан је
сипа кроз сито са окцима од десет
милиметара, које зауставља коштице.
Користи само храстову бурад коју прави
Бранко Миленовић. Пинтеров телефонски
број Стојан носи у новчанику, на цедуљи
где је, испод, написано на црнотравском:
„За бурићи”.
- Он
ми је земљак из Црне Траве, има радњу у
Тополи на ћошку.
Стојанова
десна рука је Дејан Догањић
(37), брат Тасићеве снаје за сином. Он има
шљивик у Калањевцима код Белановице,
ортачи са Тасићем већ деценију и по у
овом послу, а гаје чачанску родну,
пожегачу и нешто мало стенлеја. Сваки
долазак у Чачак користе да би стекли
какву поуку од мр Бранка Поповића и
понели је кући.
- Тасић
је показао како се прецизношћу, чистоћом
и педантношћу може доћи на сам врх ове
производње. Доказао је, истовремено, да
присуство коштица у каци, током превирања
кљука, није увек мана. Немци, рецимо,
схватају врлином ако ракија има тон
који вуче на коштицу, док у нас то зависи
од типа препеченице. Јер, код неких
ракија у Србији коштица зна да маскира
сву лепоту мириса који потичу из покожице
и меса шљиве – каже мр Поповић, истраживач
у чачанском Иститутуту, специјалист за
воћне ракије.
Његов
пажљиви слушалац, бруцош и првак државе
за 2012., Стојан
Тасић, зида сину кућу у Аранђеловцу,
одлучио је да подрум од 60 квадрата
изолује за своје буриће и балоне, и моли
нас да поменемо другаре у Удружењу
љубитеља винограда и воћњака „Срце
Шумадије” из Аранђеловца.
- Од
почетка овог
века у Србији се појављују шљивовице
изузетног квалитета, и све су боље из
године у годину. Толико смо богати
сортама и нијансама да прича о
стандардизацији српске шљивовице на
мали број типова тешко може да буде
остварљива – истиче мр Поповић.
Тако
се и Тасић скоро ниоткуда појавио на
ракијском престолу. Пензионер из
Аранђеловца, може бити, има и посебан
њух за овај посао. Лани је за ракију од
сорте стенли на такмичењима освојио
чак 18,06 и 18,02 бодова иако уопште није
одлежала. Мека је испечена у септембру,
а препек је уследио у октобру. У овом
занату то је скоро уметност.
Г.
Оташевић