У банкроту 150.000 Срба 



 

У банкроту 150.000 Срба
04.12.2017 09:44 | 2 коментар(а)



Сто пута смо видели примере држава које су банкротирале. И сами живимо у једној која је у прошлом веку два пута банкротирала.

Посебно је мучно било 1992. године када је Србија имала у свету до тада незапамћену хиперинфлацију.

Процењује се да данас у Србији има око 150.000 грађана који су, стручно речено, несолвентни, а заправо више не могу да враћају зајмове банкама. Премда још нема Закона о личном банкротству, који је у скупштинској процедури од јесени 2016, у НБС-у кажу да треба бити јако пажљив са увођењем механизма за проглашење стечаја појединца.

"Стратегијом за решавање проблематичних кредита, коју је Влада Србије усвојила у априлу 2015. године, предвиђена је процена потребе, изводљивости и избора тренутка увођења личног стечаја, у контексту унапређења оквира за вансудско решавање дугова и хипотеке. НБС подржава опрезан приступ сагледавања опције увођења личног стечаја у домаћи правни оквир", наведено је у одговору НБС-у.

То што закона још нема, не значи да нема банкротства. О томе сведоче специјализовани портали и огласи у штампи из којих се види да на добош одлазе аутомобили, кућна техника, њиве или машине, локали и фабрике, нажалост и куће и станови, а све због грађана који су задужени, а немају финансијске могућности да редовно измирују обавезе.

- Поента оваквог закона није уништење, већ би требало да штити "поштеног, а несрећног грађанина који се сплетом околности нашао у незавидној финансијској ситуацији". Стечај физичких лица је осетљив јер се може и злоупотребљавати, због чега је важно да се пажљиво одабере модел који не би угрозио интересе поверилаца, али не би ни додатно погоршао ситуацију особе чија је имовина под стечајем - каже др Вук Радовић, професор Правног факултета у Београду и аутор Закона о стечају из 2009. године.

Централна банка верује да је 150.000 људи зрело за банкрот, мада су бројке много црње. То се види из податка да је огроман број грађана у дебелом минусу, а чак 213.983 рачуна је блокирано месец или више дана. Дуг грађана банкама прошлог месеца износио је 879 евра по глави становника.

Банкрот, односно стечај у Србији готово увек значи и крај, катанац на фирми које би га проглашавале. На Западу то ни изблиза није тако и идеја личног банкротства не значи раскућити дужника. За то неки посебан закон и није потребан, јер већ постоје механизми принудне наплате. Поента банкрота је да се компанија или појединац консолидују, а то се завршава катанцем тек кад се сва друга средства исцрпе.

У пракси, ако би појединци прогласили лични банкрот, то би за њих значило да добијају стечајног управника који ће одредити колико им је новца потребно за основно преживљавање, а све остало одлази на отплату старих дужничких обавеза. Лични банкрот појединцу помаже да измири обавезе, али то никако не значи брисање старих обавеза нити њихов отпис. У исто време, лични банкрот му омогућава финансијски нови почетак после релативно кратког периода, а то га подстиче на измирење дугова.

Међутим, лоша страна за таквог дужника је што чак и када измири обавезе и постане поново солвентан, банке остају опрезне и неповерљиве па је отуда шанса да поново добије кредит веома мала, јер подаци остају записани у Кредитном бироу.

Нису само банке баук

Премда су банкарски кредити ти који су закопали у дугове хиљаде грађана, лични банкрот би се односио на све повериоце, од порезника, јавних предузећа, па до одржавања зграда. Свака обавеза која се мора платити по закону подлеже принудној наплати, па би тиме била обухваћена и Законом о личном банкротству.

Тешко ће функционисати

Скептици кажу да Србија просто није спремна за овакав вид прописа, иако га, рецимо, Хрватска и Словенија од бивших република, увелико примењују. Разлози због којих код нас још није донет овакав пропис, по мишљењу стручне јавности, јесу то што овако осетљиви закони захтевају беспрекорно функционисање државног и судског система, али и већу платежну моћ грађана. У земљи у којој се минималном зарадом не могу покрити ни рачуни за стан од 80 квадрата, а просечна плата не покрива ни статистичку потрошачку корпу, тешко се може говорити о спровођењу оваквог закона.

Два модела личног стечаја

У свету постоје два концепта личног стечаја - англосаксонски и континентални. У САД када појединац западне у дужничку кризу поверенику предаје сву имовину, а дугови му се по окончању стечаја отписују. Европски модел је другачији, па резадужени се предаје у руке супервизора, продаје му се имовина, наставља да ради и отплаћује дуговања.

Супервизор, иначе, одређује и суму новца која је довољна за преживљавање. Одређен је списак ствари које се не могу продавати ради намирења обавеза, попут одеће, обуће и других предмета за личну употребу, као и хране и огрева за три месеца за дужника и његову породицу. Све остало иде на добош.

- Ближи нам је овај други модел који функционише по принципу да дужник наредних пет до осам година ради за повериоце, али ће после тога имати шансу за нови почетак, јер ће бити ослобођен одговорности за исплату свих својих дуговања - истакао је Радовић.

Извор: Вести онлајн













Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (2)

  • Кербер Скот      | 04.Dec 2017.17:28 h

    Хтели сте транзицију односно размишљање дупетом па изволте.
  • miso      | 04.Dec 2017.11:46 h

    Ovaj tekst sluzi da bi se nesto mapisalo-strasno.
  • r3      | 04.Dec 2017.21:28 h

    U pravu si ne daju sorosi rokfeleri da zivimo kao sav njihov svet.



  •  





























     


     

    © Глас Западне Србије
    Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
    060 5000 150, 032 347 001

    Импресум

    Статистика сајта:
    Прес: 74.758.070 посета
    Тренутно на сајту: 80 посетилац(a)