показују подаци Привредне коморе Србије. Чак 59 одсто извоза иде у пет земаља: Црну Гору, САД, Хрватску, Немачку и БиХ.

У Србији је регистровано 530 произвођача јаких алкохолних пића, а њихове ракије у 2018. оствариле су извоз 5,5 милиона евра. Српска ракија стиже у рафове маркета од Европе до Аустралије.

- Од пре 20 година једина група људи, познавалаца наше ракије, међу којима су представници научне заједнице и технолози и директори некадашњих великих подрума, у кампањи је започетој да се наше ракије врате на тржиште са кога су потиснуте другим пићима. Плодови рада су видљиви, повећан је квалитет наших ракија и повраћено је поверење купаца - каже др Бранко Поповић из Института за воћарство Чачак.

Додаје да су кренули са организацијом регионалних смотри на којима је оцењиван квалитет ракија и на којима су произвођачима указивали где греше и шта треба да раде.

- Приватни сектор, схвативши да се затварањем друштвених комбината створио вакуум на пољу производње воћних ракија, увидео је да може лепо да заради ако побољша квалитет. Основан је респектабилан број приватних дестилерија које су прихватиле савете струке и уложиле у технологију. Постоји велики број произвођача који су се удружили у групације и заједнички раде на квалитету и бољем пласману - каже др Поповић.

И држава, каже он, има заслуге за раст производње и извоза. Пре пар година усвојен је Закон о јаким алкохолним пићима који је у сагласности са европским, држава је финансирала научне пројекте, донела одређене прописе о заштити географског порекла, дала субвенције за отварање дестилерија.

- Као што је за Француску коњак или за Енглеску виски, тако ракија код нас постаје имиџ државе на коме може да се заради. Потребно је наставити у том правцу да не бисмо опет дошли у ситуацију да је потражња за нашом ракијом велика, а да због тога трпи квалитет - каже он.

Србија, каже економиста Љубодраг Савић, као земља са највећим бројем стабала шљиве, дуго није могла да препозна ракију као потенцијал за развој.

- Странци су за нашу ракију одувек говорили да је одлично пиће и хтели су да га купе, али нису имали са ким да тргују, јер Србија није знала да изгради свој бренд. Имали смо неколико добрих производа, али они нису прелазили националне границе. Није се могло извозити јер је свако производио на свој начин. Таман смо навикавали купца на једну добру ракију, а онда смо долазили у ситуацију да више не можемо да је понудимо - указује Савић.

Протеклих година, каже он, та пракса се променила. Све већи број произвођача ракије, као што су то пре њих урадили произвођачи вина, увидело је захтеве тржишта и озбиљније се посветило овој делатности.

- Србија је богомдана за производњу ракије. Да би она од великог потенцијала постала извозни адут као што је малина, неопходно је субвенционисање садње шљива, помоћ у саветима око заштите засада, стандардизација производње, сигуран откуп. Они који желе да буду озбиљни произвођачи морају да то раде као велике дестилерије, да се придржавају општих принципа и квалитета – прича Љубодраг Савић.

Литар квалитетне ракије и за 50 евра

По речима Владимира Илића, власника дестилерије у Бајиној Башти, квалитет ракије код нас у последњих 15 година бележи огроман раст, што се осећа и на извозној цени. Литар квалитетне ракије, указује он, достигао је извозну цену од 50 евра.

- Некада су државна предузећа куповала меку ракију од сељака, па вршила препрек, зачињавала, убацивала алкохол другог порекла. То пиће се није могло сврстати у категорију врхунских нити је могло постићи добру цену. Сада се ракија производи по најмодернијој технологији. Због тога је постигнут тражени квалитет, а извозна цена сада у односу на онда већа је пет-шест пута - објашњава Илић.

ГЗС/ Блиц, В. Лојаница