овом крају данас враћају домаћи научници и сада се на имањима некадашњег  Центра за кромпир подно планине Јелице по систему аеропонике узгајају безвирусне саднице.

„У мрежарнику у Гучи расту прве генерације оваквог семенског кромпира. Аеропоника подразумева да се биљка храни из ваздуха, а не из земље. На тај начин постиже се оптималан однос хранива и кисеоника. Продужава се вегетациони период , на крају столона формира се кртола и кад достигне одређену величину кромпир се бере. Свака биљка која се храни на овај начин формира око 20 мини-кртола које се после саде у пољу“, рекао је за РИНУ, Зоран Броћић професеор на Пољопривредном факултету у Земуну.

Зоран Броћић, фото: РИНА

У специјалној лабораторији ради се на производњи пет сорти кромпира, али и на поновној популаризацији заборављене сорте „драгачевски месечар“, који сада доживљава своју ренесансу.  За један хектар потребно је 60.000 мини-кртола, од којих може да настане до 20 тона семена. Када се ради по систему аеропонике, нема сумње да ће такав кромпир успети на било ком простору. Приноси су већи и до шест пута. а то је оно што радује све произвођаче.

"Она даје једну јаку биљку која је аклиматизована,  једино што не расте у земљи. Проверили смо на доста огледа у Србији и у иностраству и потпуности је идентична другим сортама кромпира", каже Броћић.

Кромпир се не вади већ бере, фото: РИНА

Ова иновативном мтодом до сад је у Гучи направљено  хиљаде биљака.  На овај начин драгачевском кромпиру вратиће се некадашњи значај и оно што тренутно увозимо биће нам на дохват руке и то на планини Јелици.

"Мислим да би требали да се вратимо домаћим семенским аутохтоним сортама кромпира које су доста отпорније на штеточине и које су аклиматизоване. Треба да се ослањамо на наше домаће производе, а не на увоз из Европске уније, јер после пандемије више ништа није сигурно. Овде имамо домаћи, изузетан производ“, рекао је Милић Домановић, в.д. директора Центра за кромпир у Гучи.

ГЗС/ РИНА

Милић Домановић, фото: РИНА