а кад затреба и млинар у породичној воденици у Горњој Љубовиђи, пишу "Новости".

Један од последњих ђака пешака Горње Љубовиђе у Азбуковици, области у залеђу Љубовије свакога дана пешачи сат времена клисуром Љубовиђе до магистралног пута. Одатле иде аутобусом до основне школе. Како су краћи дани, тако се Огњен из школе враћа по мраку.

Живот у кањону крај хучне и бистре Љубовиђе учинио га је много храбријим и "чвршћим" од његових вршњака. Иако лепо и романтично место, када планинске воде подивљају претворе се у бујице које руше све пред собом. Снегови често постају непробојни сметови. Упркос томе, Огњен никад не изостаје из школе.

- Идем и по киши и по снегу. Километар није много, а аутобус иде редовно. Како онда да не дођем у школу - каже Огњен.

У овом прелепом крају готово да нема младежи, тек покоја старица. Ретко ко за њега и зна сем посвећених љубитеља природе, ловаца и спортских риболоваца који лове пастрмке.

Огњен живи у тамној кући у клисури са сестром Маријом, мамом Смиљом, татом Владом и дедом Миломиром. Њихова породична стара воденица на Љубовиђи још ради.

Извор: Телеграф, Новости