ноћу небо и земља разликују само по томе што на небу има више звезда које сијају него осветљених прозора на кућама.
Заовине на Тари или тачније на обалама језера "Заовине", у општини Бајина Башта у летњој, туристичкој сезони броје више туриста него становника. Ова спона од 28 засеока која веже Тару са Златибором и мокрогорском котлином представља својеврсан збир уско повезаних природних и историјских локалитета.
Заовине много тога немају, мада се чини да стидљиви, "стари" становници Заовина, они који из радозналости услед лавежа паса провирују на прозоре да погледају ко то непознат иде, лако излазе на крај са тим недостацима. У Заовинама се јасно види разлика између кућа у којима неко живи и оних које су направљене за издавање или као викендице за оне који су свој проблем егзистенцијалне угрожености нашли у развијеним, европским државама. На имањима на којима живе људи и зими и лети, и кад угреје и када поледи, куће су оронуле, опао им је малтери и креч, а оквири прозори су попуцали. Тарабе уз стрме и камените путеве су криве и прекривене лишајевима, а даске на крововима помоћних објеката извитоперене и прекривене маховином. По неколико оваца које пасу по, због немоћи својих поседника, неокошеним деловима дворишта. Наравно, ово није правило, постоје лепо уређена имања, где живе људи са децом и унучићима, а доста домаћинстава има стругове на којима се производе даске што је један од заната који се негују у Заовинама. Куће "страних радника" су на мањим поседима, са каменим темељима и од дрвета. Све мирише на свежи лак и нову столарију. Куће богатијих викендаша или оних који живе у иностранству по раскоши се надмећу са кућама за издавање смештаја туристима, готово исто онако како се надмећу провајдерске фирме на њиховим тањирима сателитских телевизија.
Заовинама не фали ни више асфалтираних путева, имају камене. Не фали ни потока, свуда извире вода, има потока и речица да вода на местима извире из саме земље. Низ црну земљу, усред ливаде се слива вода као да се сама црница цеди. Заовинама фале становници! Према последњем попису из 2011. године у Заовинама живи 263 становника, старости између 55 и 60 година.
Заовине имају мало становника, али зато имају много међа. Свака ливада, сваки метар пашњака, делови шуме су јасно обележени искривљеним, повијеним и разваљеним тарабама, али свака је тараба добра док прави међу. Међе служе свима на свету само да би правиле раздор, нетрпељивост, разлику и свађу. Нек’ има само две краве на огромном пропланку, или три четири овце које се блејећи окрећу за "звоном" (народни израз за овцу или овна на којег је окачено звоно) битно је само да међа стоји.
Модерни симболи "прстарих" Заовина су вештачка језера на 881 метар надморске висине. Ова два акумациона језера ствара река Бели Рзав која је преграђена браном и чини мање језеро "Спајић", док је веће језеро са дубином од 110 метара преграђено браном "Лазић" и служи за производњу струје у хидроелектрани "Бајина Башта" у Перућцу када река Дрина има низак водостај. Језеро иза бране "Лазић" посетиоци Заовина користе за купање, иако нема уређене плаже купачи се боре са хладном водом и оштрим камењем од којег се састоје зидови и корито језера, налик на онај жути камен што користе путари за подлогу асфалту.
Фото: Данас
На Тари, баш у Заовинама, ботаничар Јосиф Панчић је 1875. године пронашао ендемит (израз за биљку која се налази на једном, у већини случајева малом простору) овог подручја, Панчићеву оморику. На овом подручју се налази око 50 одсто флоре Таре што је око 15 посто флоре целокупне Србије. Ту је утрвђено присуство од око 600 биљних врста, међу њима и Панчићева оморика. Вито стабло четинара, којем се гране при врху подижу ка небу, оне у стредини су практично под правим углом са стаблом, оне на дну су повијене ка земљи, а врхови грана са "иглицама" усмерено је нагоре. Панчићева оморика расте углавном у кречњаку на око 400 метара и пење се до 1700 метара надморске висине. Она се може представљати фосилом зато што се сматра да датира из периода од изумирања диносауруса 65 милиона до последњег леденог доба, од око 1.8 милиона година.
Такође се на подручју села Заовине, налази најстарији комад копна у овом крају. На подручју Западне Србије некада је било море, чему сведоче окамењени остатци шкољки и пужева у стенама, а најстарији део копна је монолит "Равна стена" у народу познат као "Град". Стена се налази у сливу реке Бели Рзав где се са асфалтираног пута скреће у заселак "Филиповићи" и наставља се узбрдо кроз шумовити предео са добро проходном стазом све до пропланка у чијем подножју се налази једно имање (тада без људи), а на врху пропланка неколико гробова. Пут ка врху стене, иако мештани кажу да је недавно прављен је прилично непроходан, стрм и клизав, прекривен наслгама иструлелих гранчица и опалих иглица, лако може да превари наивне и лоше опремљене туристе, мада је за праве планинаре препрека за лагано загревање. На високој стени, окруженој са природном међом од четинарске шуме, налазило се средњевековно утврђење за које се сматра да је из времена династији Котроманића или Алтомановића, такође се на њему крио и један од најпознатијих хајдука, којем је народни песник посветио неколико песама, Костреш харамбаша.
Сутон је у овом крају још увек (и поред струје које мепштани имају у домовима) први знак заласка дана. Да, краја дана, јер баш тада негде дан као да почиње и људи се буде. Овде се у смирају Сунца буде само комарци са влажних обала брзака и потока, док сведок промена и књига историје спорводи своје омршавело стадо оваца кроз Заовинске међе на поило (реку).
Данас/Милош Симић
