Како сам као сезонска радница зарадила паре у Ариљу

Ариље - Уз песму, паузе за кафу и оброке, целодневни разговор и позитивну енергију дан брже прође.

У осам увече радници одлазе из малињака на заслужену вечеру. Пре одмора морају да се покупе преостале празне гајбице и заједно са пуним односе се у магацин, одатле газде терају малине до хладњача.

Прошле године откупна цена варирала је између 220 и 240 динара за килограм, ове године цена је скоро преполовљена, у неким крајевима Србије достиже износ од 160, што представљају горњу границу. Род малине је ове године за 30 до 50 посто слабији него прошле. Поставља се логично питање: Ко одређује цену - да ли вишак вредности и нечији рад завршавају у туђем џепу, да ли је то хир тржишта - смањена потражња? Имајући у виду да малина сазрева за два дана, са једног јутра земље дневно може да пропадне и до 500 кг приноса. Малинари кажу да је неопходна цена од најмање 200 динара како би се берба исплатила.

Шта се с друге стране дешава са радницима? Радно време у току бербе траје 14 сати, од шест ујутру до осам увече, уз две паузе за кафу и паузе за доручак и ручак, то је пракса коју сам ја искусила у Општини Ариље. Оних дана када је температура прелазила 36 степени имали смо једну дужу паузу од два по подне до четири, а када пада киша, склањамо се под трем. Чим киша престане, берба се наставља. Тако из дана у дан, после целодневног рада, човек је изморен од брања, сунца и стајања на ногама, једино за шта има снаге јесте да вечера и сручи се у кревет.

Моје искуство је трајало 12 дана. Додир са спољашњим светом, оним изван малињака, имала сам преко радија и друштвених мрежа, новине једва да сам стигла да прочитам - о читању књига или гледању филма и да не причам. За мене је ово искуство готово, са нешто пара вратила сам се кући. Шта се дешава са сезонским радницима који овакав живот воде сваке године од марта месеца па све до новембра? Процењује се да број сезонских радника износи 150.000, притом већини је овакав рад једини извор прихода.

Закон о раду не прецизира односе између послодавца и сезонских радника, не потписује се никакав уговор о раду, радници нису пријављени. Шта се дешава ако настане повреда на раду? Већ неко време се прича о доношењу Закона о сезонском раду, али даље од саме приче нема помака. Осим берача малина, сезонски рад се обавља и на пољима кукуруза, боровница, јабука, шљива, на грађевини. Докле год је сезонски рад законом нерегулисан, послодавац неће имати обавезу уплаћивања доприноса и обезбеђивања безбедних услова рада. Запослени се с друге стране налазе у грчевитом положају, препуштени на милост и немилост послодавца у погледу исплате зараде. Даље, српски сељак-послодавац грца пред државом и моли све свете да цена ове године покрива трошкове производње. Тако настаје однос на нивоу радник-сељак-држава, где држава диктира услове тржишта и држе друге две стране у константном страху.

Од почетка ове године све је већи број штрајкова у Србији. Прво радници Гоше, потом Фијата и Горења, уз то и протести малинара због ниске откупне цене. Све ово указује на незахвалан положај у коме се налази српски сељак и радник. Србија је представљена као земља висококвалификоване и јефтине радне снаге, циљ је привући стране инвеститоре, за које закони важе селективно - сам одабир важења врши инвеститор. У оваквим условима живота борба за боље услове рада се омаловажава и радници се застрашују порукама како сутра неће радите ни за те паре.

Који је следећи корак радника у Србији? Шта би требало да учине малинари? И која је следећа реакција власти? Колико ће још дуго моћи да се дају субвенције страним инвеститорима и потписују уговори у "јавном интересу" чије одредбе остају тајне за ту исту јавност? Бојим се да ћемо одговор на ова питања добити за две, највише три године.

Прошле године откупна цена варирала је између 220 и 240 динара за килограм, ове године цена је скоро преполовљена, у неким крајевима Србије достиже износ од 160, што представљају горњу границу. Род малине је ове године за 30 до 50 посто слабији него прошле. Поставља се логично питање: Ко одређује цену - да ли вишак вредности и нечији рад завршавају у туђем џепу, да ли је то хир тржишта - смањена потражња? Имајући у виду да малина сазрева за два дана, са једног јутра земље дневно може да пропадне и до 500 кг приноса. Малинари кажу да је неопходна цена од најмање 200 динара како би се берба исплатила.

Шта се с друге стране дешава са радницима? Радно време у току бербе траје 14 сати, од шест ујутру до осам увече, уз две паузе за кафу и паузе за доручак и ручак, то је пракса коју сам ја искусила у Општини Ариље. Оних дана када је температура прелазила 36 степени имали смо једну дужу паузу од два по подне до четири, а када пада киша, склањамо се под трем. Чим киша престане, берба се наставља. Тако из дана у дан, после целодневног рада, човек је изморен од брања, сунца и стајања на ногама, једино за шта има снаге јесте да вечера и сручи се у кревет.

Моје искуство је трајало 12 дана. Додир са спољашњим светом, оним изван малињака, имала сам преко радија и друштвених мрежа, новине једва да сам стигла да прочитам - о читању књига или гледању филма и да не причам. За мене је ово искуство готово, са нешто пара вратила сам се кући. Шта се дешава са сезонским радницима који овакав живот воде сваке године од марта месеца па све до новембра? Процењује се да број сезонских радника износи 150.000, притом већини је овакав рад једини извор прихода.

Закон о раду не прецизира односе између послодавца и сезонских радника, не потписује се никакав уговор о раду, радници нису пријављени. Шта се дешава ако настане повреда на раду? Већ неко време се прича о доношењу Закона о сезонском раду, али даље од саме приче нема помака. Осим берача малина, сезонски рад се обавља и на пољима кукуруза, боровница, јабука, шљива, на грађевини. Докле год је сезонски рад законом нерегулисан, послодавац неће имати обавезу уплаћивања доприноса и обезбеђивања безбедних услова рада. Запослени се с друге стране налазе у грчевитом положају, препуштени на милост и немилост послодавца у погледу исплате зараде. Даље, српски сељак-послодавац грца пред државом и моли све свете да цена ове године покрива трошкове производње. Тако настаје однос на нивоу радник-сељак-држава, где држава диктира услове тржишта и држе друге две стране у константном страху.

Од почетка ове године све је већи број штрајкова у Србији. Прво радници Гоше, потом Фијата и Горења, уз то и протести малинара због ниске откупне цене. Све ово указује на незахвалан положај у коме се налази српски сељак и радник. Србија је представљена као земља висококвалификоване и јефтине радне снаге, циљ је привући стране инвеститоре, за које закони важе селективно - сам одабир важења врши инвеститор. У оваквим условима живота борба за боље услове рада се омаловажава и радници се застрашују порукама како сутра неће радите ни за те паре.

Који је следећи корак радника у Србији? Шта би требало да учине малинари? И која је следећа реакција власти? Колико ће још дуго моћи да се дају субвенције страним инвеститорима и потписују уговори у "јавном интересу" чије одредбе остају тајне за ту исту јавност? Бојим се да ћемо одговор на ова питања добити за две, највише три године.

Извор: Данас