Јединствен звук, пун сете, туге, али и наде, вере и радости... Баш онакав какав је и Бранков живот био, од његовог одрастања у циганској махали у ваљевском селу Грабовици, па све до британске престонице, где данас живи са својом супругом – Фејт (превод Вера), Енглескињом која је докторирала музику на Оксфордском универзитету.

Бранко је рођен у Грабовици, као шестомесечну бебу напустила га је мајка, па су бригу о њему преузеле тетка Славица и баба Продана. Љубав према музици наследио је од свог деде Свете Ристића, који је свирао гитару. За седми рођендан од деде је на поклон добио виолину, јер у то време није било куће у њиховој околини из које се није чуо звук овог инструмента. Бранко, међутим, није желео да свира. Виолину су продали.

Тек касније, када сам напунио 13 година, и када су сви моји другови из комшилука свирали виолину, у мени се појавила та жеља. Рекао сам то тетки, али нисмо имали пара да је купимо. Она је радила код једног човека, чистила му је кућу. Тамо је видела виолину и питала тог старца да ли би јој је дао, а да му она бесплатно чисти дом. Он је пристао, тетка је донела кући виолину, а тај човек је сутрадан умро – испричао нам је Бранко. – Никада на тој виолини нисам могао да свирам, мислим да је због смрти тог човека, она је имала лошу карму... Продали смо је и купили другу... тада сам почео да свирам.

По цео дан Бранко је био уз стари транзистор у кући чекајући да чује понеко коло на виолини, а посебно је био одушевљен свирком чувеног виртуоза Бобана Воза. Тако је, без иједне ноте, научио да свира. Упоредо је стварао и своје композиције. Почео је да свира и свадбе и остала весеља. Убрзо потом, Бранко се разболео од дијабетеса.
Добио сам шећер, почео да примам инсулин. Нисмо имали од чега да живимио, једва састављали крај са крајем, доста сам се секирао. Цела кућа је пала на мене после дедине смрти. Нисам имао излаз, једино никада нисам престајао да верујем у Бога. Често сам се молио. Имао сам своје место у шуми за молитву. Једном сам отишао у том безнађу и обратио се Богу, тражио сам било какав знак, тражио излаз. У том трену осећао сам да ми се с леђа приближава нека крупна животиња, неки див, који је разгртао дрвеће до мене. Када сам се окренуо угледао сам зеца. Сутрадан је у моје село дошла Фејт. Тада смо се упознали. Сада верујем да ми је њу Бог послао – испричао нам је Бранко.

Бранку се на наступу у Прањанима придружила Јана и победник Сабора Момо Јовановић

На први поглед, Бранко је знао да ће се између њих родити љубав. Одмах је пристао да иде са њом у Лондон. Фејт је била очарана његовом музиком. Уз њега је почела да свира хармонику. И када су први пут заједно засвирали било је то чудо. Свирали су као једно. За њих су убрзо чули сви светски медији, а прича о њиховој заједничкој музици, Бранковој виртуозности и њихој великој љубави појавила се и на БиБиСију, „Гардијан“ је писао о њима, музички часописи... Тада је кренула њихова каријера.
Пропутовали смо скоро цео свет. Обишли Америку, Африку, Аустралију.., имали концерте. Ипак, ја највише волим да дођем у Србију. Овде је моје срце, и овде је музика најлепша. Јер, једино овде могу и ја да уживам – рекао нам је Бранко. – Свирам да бих био срећан, као и људи око мене. Моја музика је љубав и ништа више од тога...

Без иједне ноте до светске славе

Бранко и Фејт имају свој заједнички албум, снимљен за World music. Живе и раде у Лондону. Бранко, и поред тога што има завршено свега четири разреда основне, држи часове виолине и има своје ученике. Брзо је научио енглески језик, као и Фејт српски.

Бранко је протеклог викенда посетио Први сабор виолиниста у Прањанима код Горњег Милановца. Одмах се одазвао на позив организатора и без икакве надокнаде дошао на Сабор.

ГЗС/Новости (В. Илић)