“У мом радном веку који и даље траје, од 365 дана у години ја сам 300 устао пре сванућа и радио док се не смркне на њиви и у шуми. Много сам направио и створио, па сам желео себи да саградим и гробницу да олакшам својим потомцима”, прича Дејан за РИНУ.

Међутим, његова грађевина више личи на апартман него на гроб. У приземљу је соба као и свака друга у којој се налазе два кревета, телевизор и фрижидер, па ако гледате само са унутрашње стране никад не би посумњали за шта је намењена.

“Мени је то све нормално и природно. Разговарао сам са монахињама и оне су ми рекле да мој поступак није богохуљење. Сви ћемо једног дана завршити и биће нам потребно два метра без геометра, а ја сам желео себи за живота да направим нешто веће. У овој соби сад мало одморим и прилегнем ако има неког посла на гробљу, а горе у летњиковцу се састајемо након даћа и на задушницама”, изјавио је овај Шумадинац.

Дејан је мислио на све, па је тако себи напаравио и споменик, али не мермерни већ дрвени на ком стоји порука – мене не нико не разуме, да ли неће, ил не уме, пише на храстовој плочи.

“За мермерни споменик требало би ми преко 1000 евра, а ја сам за тај новац направио све ово”, каже он.

И док се већина људи бори да што боље проведе свој животни век, не размишљајући о оном што ће доћи после, Дејан Милошевић свакако је пример да се ништа, па чак ни смрт и сахрана – не препушта случају.

РИНА