овог апсолвента Географског факултета у Београду готово је напустила нада да ће постати академски грађанин. Он је чак 19 пута полагао испит код професорке Миле Павловић и сваки пут је био оборен – без објашњења. Горан је цео живот маштао да ђацима предаје географију, а лекције из земљописа данас даје само својим синовима које одгаја захваљујући музици.
„Заклео сам се да ћу завршити факултет да би својим синовима дао лекцију из упорности, али је професорка Мила Павловић успела да ми убије сваку љубав према географији и професорском позиву. Упозната са чињеницом да ова професорка некритички обара велики број студената, управа Географског факултета омогућила је полагање испита код другостепене комисије, али је услов за полагање – шест неположених испита. Иако сам ја падао 19 пута, немам доказ о том полагању јер је професорка бацила готово све моје испитне пријаве, а оне су доказ да сам излазио на испит. Једина особа која ми даје ветар у леђа је мој колега који је овај испит полагао чак 27 пута”, прича Горан Петровић.
Прича о овој професорки, која на Географском факултету предаје предмете Географија Србије и Географске регије Србије, одавно је изашла из факултетских аула и преселила се на новинске ступце, пре свега због њених некритично високих критеријума за полагање испита. Када је пре неколико година рађена анализа пролазности студената на испитима, професорка Мила Павловић имала је најмању пролазност на целом Универзитету у Београду. Тада је управа факултета одлучила да се испит полаже писмено, што је битно повећало пролазност. Међутим, професорка Павловић је потом одлучила да укине писмено полагање и врати усмено.
У овој години само четири студента из Београда и два студента из Ниша успели су да положе испите код професорке Миле Павловић, каже тридесетдеветогодишња Ж. И., која се од 2008. године налази у статусу апсолвента. Од дипломе је деле само два испита, а њен просек на студијама је 8,64.
„У претходних десет година чак 16 пута сам излазила на испит код професорке Павловић. То је једини испит који сам пала током целих студија и због кога сам одложила многе важне животне одлуке, укључујући и материнство”, прича ова апсолвенткиња, која крајем године треба да роди своје прво дете.
Њена колегиница С. Д. (39) није дозволила да је дугометражне студије спрече да заснује породицу и сада чека треће дете, али с кнедлом у грлу каже да не може да прежали што је њен отац дочекао унуче, али не и диплому своје кћерке.
„Била сам одличан студент и имала просек преко девет док нисам стигла код професорке Миле Павловић. Већ 15 година се налазим у статусу апсолвента и између три трудноће сам радила код приватника „на црно” да бих прехранила децу. Испити код професорке Павловић су за све нас били специфично трауматично искуство јер је користила сваку прилику да студенте вређа и омаловажава и није се устручавала да студенткиње „саветује” да одустану од факултета и лате се – варјаче или да на ружан и малициозан начин прокоментарише њихов физички изглед”, прича наша саговорница.
И четрдесетогодишња апсолвенткиња В. Ј. од 2008. године покушава да положи испите код професорке Миле Павловић и, како каже, за сваки испитни рок скупља посебну менталну снагу. Она додаје да посебан куриозитет представљају питања које професорка поставља на испитима типа – колико је коња, говеда, свиња и оваца уништено током Другог светског рата, колико је у Југославији било засађено хектара јечма, сунцокрета, хмеља и црвене паприке у календарској 1995. години, који бенд је свирао на Копаонику када је био велики земљотрес на Копаонику 1980, колико је туриста посетило Црну Гору 1939. године…
„Градиво које предаје професорка Павловић налази се на скриптама које немају више од 250 страница. Проста логика каже да свако може напамет да научи статистичке податке који се налазе у овој књизи, али та логика не важи у случају ове професорке”, закључује наша саговорница.
Иако смо покушали да ступимо у контакт с професорком Милом Павловић и од ње добијемо одговоре због чега студенти годинама полажу њене испите, то нам није пошло за руком. Одговоре нисмо добили ни од ректорке Универзитета у Београду Иванке Поповић, којој смо упутили питања пре десет дана. Једина особа која је имала декларативну добру вољу да разговара с листом „Политика” је декан Географског факултета Дејан Филиповић, који је био – на службеном путу.
ГЗС/Политика (К.Ђ.)
