Врховног касационог суда 23. децембра 2015. Тако је официр југословенске и српске војске којег је Србија испоручила да би недужан робијао четири године, шест месеци и шест дана у Схевенингену, изгубио све спорове пред нашим правосуђем, тражећи правду.
– Принуђен сам да покренем поступак код Европског суда за људска права у Стразбуру, можда ће они боље разумети да ми је учињена неправда. Није једноставно да тужите странцима своју државу којој сте часно служили, али ни мени нико није рекао: „Извини што си недужан робијао четири и по године” – каже капетан ЈВ Мирослав Радић за „Политику”.
Он је у јесен 1991. командовао четом Прве гардијске моторизоване бригаде ЈНА на ратишту у Вуковару и убрзо (1995) постао хашки оптуженик, под наводом да је, заједно са пуковником Милетом Мркшићем и мајором Веселином Шљиванчанином, починио злочине против човечности и кршио законе и обичаје ратовања.
Ухапшен је по међународној потерници 21. априла 2003. у Београду и смештен у притвор Окружног суда, одакле је 17. маја те године предат Хагу. Одатле је, после суђења и 1.622 дана проведена у тамници, пуштен правоснажном пресудом Међународног кривичног трибунала (МКТ), где стоји: „Није крив ни по једној тачки оптужнице.”
По пуштању из хашке тамнице поднео је одштетни захтев Министарству правде Србије и био одбијен, 10. октобра 2008. Затим је судским путем затражио накнаду штете од 50 милиона динара, али је Виши суд у Београду октобра 2011. пресудио да је захтев неоснован.
Апелациони суд је 2014. аминовао првостепену пресуду. Напослетку, и Врховни касациони суд Србије одбио је Радићев захтев за ревизију, 23. децембра 2015, наводећи у пресуди да „повреда његове слободе и других права није последица кривичног поступка вођеног од судских органа Србије, већ Међународног кривичног трибунала”.
Међутим, Радићеви пуномоћници београдски адвокати Светозар Ж. Павловић и Слободан С. Павловић наглашавали су у жалбама да су чињенице потпуно другачије, документујући да је против Радића у Србији, пре изручења, спроведена истрага, пред истражним судијом и ванпретресним већем Окружног суда у Београду, где су предузимане истражне радње, као што су одређивање притвора, саслушање окривљеног, предаја окривљеног МКТ-у, одлучивање ванпретресног већа по жалби на решење истражног судије…
– Ови поступци трајали су чак десет година и све се то одразило на цео Радићев живот, породицу и радни статус, јер годинама за живот зарађује, као српски јунак, надничећи на грађевинама, зато што је због хапшења избачен из војске. Остају и последице по његову духовну, интелектуалну и целокупну личност, на све што човека чини човеком. Али наши судови на то одговарају да је реч о неком успутном, услужном хапшењу за потребе стране и јаче силе – наглашава Светозар Павловић за наш лист.
Шта стоји на последњем Радићевом степенику на путу до српске правде, у одлуци уставобранитеља?
„Уставни суд указује да против подносиоца жалбе у Републици Србији никада није покренут кривични поступак. Њега је оптужио надлежни тужилац МКТ, а судија претресног већа оптужницу потврдио”, пише у образложењу одлуке УСС, коју је потписала Весна Илић Прелић, председник већа.
И додаје се: „УСС сматра да су овде од кључног значаја овлашћења истражног судије у поступку за предају особа оптужених пред МКТ. Најпре треба указати да истражни судија не испитује правну ваљаност потврђене оптужнице, већ само има обавезу да о њеној садржини информише оптуженог, предочавајући му чињенице које му се стављају на терет. Истражни судија се ни приликом саслушања оптуженог не упушта у основаност разлога који су довели до оптужења.”
ГЗС/Политика, Г. Оташевић
