место које током зимских месеци масовно насељавају ове птице, међутим нису заобишле ни Шумадију. Код породице Поповић у селу Станчићи неколико година уназад редовно стижу незвани гости, а на њиховој брези сместило се око 30 малих ушара – одомаћиле се и одмарају!

“Сове долазе предвече, кад падне први мрак и остају до ујутру, преко дана их нема”, рекла је Радмила Поповић.

Радмила Поповић радо прихватила госте преко зиме

Мештани не могу, а да не примете своје нове комшије. Али, нису баш сви одушевљени њиховим присуством, јер су још од средњег века сове проглашене за веснике зла које се оглашавају продорно и то само ноћу.

“Има комшија које не воле ни да их виде, ни да их чују и саветују нам да одсечемо брезу, али нама сове не сметају, драги су нам гости преко зиме. Притом, не само што су драге, већ су поприлично и корисне јер више у дворишту и на имању немамо мишева”, каже Радмила.

Сове на брези Поповића у Станчићима

Још увек није познато да ли смо за њих постали пријатно окружење или су истеране из свог природног станишта, али од 11 хиљада парова малих ушара колико их има у Србији, њих око 250 сместило се у околини Чачка.

“То су сове средње величине, распона крила негде између 85-95 центиметара и тежине само око 300 грама. Особина ове врсте јесте да се зими скупљају у та зимујућа јата, преферирају људска насеља јер се од човека не плаше и наше је само да их штитимо”, изјавио је Драгиша Петровић, председник Удружења “Сове на опрезу”.

Драгиша Петровић

Сове радо бирају насељена места за свој дом, али су она за њих пуна опасности јер су многе од њих страдале од кућних љубимаца. Ове птице су 1993. године проглашене за природну реткост, а казна за убијање је 200 хиљада динара по јединки, али и поред те чињенице у Србији још увек страда веики број сова и других птица.

ГЗС