Пролазимо ми. То смо ономад закључили на свом примеру, кад смо се сакупили у Чалаковој кафани у Љубићу, на испраћају у пензију.

Слављник је Љубинко Тешовић (65) из Лугова, а гости његови другови из младости, с којима је годинама, деценијама, играо и побеђивао на турнирима малог фудбала овог краја.

Дошла је на ту светковину већина клупских јарана из оног доба: Гвозден Оташевић (1951), Радош Марковић (1952), Јовица Богдановић (1953), Слободан Оташевић (1956), Драгољуб Антонијевић (1956), Драган Аћимовић (1956). Недостајали су Дикан Јовковић (1954, почивши), Душко Милинковић (1961) и Живорад Јелић (1957).

То је једно старо, завичајно друштво из краја, које се борило до последњег даха, играјући на турнирима за своју славу. Не за новац, нико од њих није кући однео динар од победничких пара.

- Ово је једно од најбољих вечери у мом веку – каже за Глас западне Србије Радош Марковић Рауш, мајстор из „Слободе” и капитен овог тима.

Једаред су га у Дацовој кафани на Сувом Брегу људи из тетовског „Тетекса” позивали да оде у Македонију и игра у првој фудбалској лиги Југославије. Рекао је: „Не могу”. Марковића су сви у тиму „Новог насеља” поштовали иако није био ни најстарији ни најбољи играч. Аћимовић и Милинковић иградилу су по белом свету, али увек знали да дођу на време на састанак нашег тима, извину се ако су закаснили, и дају 120 одсто од себе. Седели смо, прошлог четвртка, читаве вечери у Чолаковој кафани, где је Љубинко Тешовић правио испраћај. Нећете веровати ко је први побергао кући. Није Јовица, него Аћим. Овај каже. „ Поноћ је. Морам да идем, сутра радим, грдиће ме Гагило”.

Г. Оташевић/ГЗС