њена снаја Maра. Госпођа Ирина је била ђевојчица кад су њени родитељи избегли из Русије, у време бољшевичке револуције. Њени родитељи су били интелектуалци и њу су упутили стазама високог образовања. Радила је као шеф одељења у Народној библиотеци, у великом граду, као кустос и томе слично. Говорила више светских језика, и уопште имала манире једне достојанствене, врло образоване и отмене даме”.
Овим словима ступа пред читаоца приповест Милоја Стевановића из Горачића, срочена својим и народним језиком у време скоро, ономад. А збитије између две прије одвија се осамдесетих прошлог века, даље овако, доноси „Политика” у штампаном издању...
„И кад је пошла у ово драгачевско село Ирина се обукла уобичајено. Пепито комплет браон и беж с кожним реверима на костиму теракот боје, теракот ципеле са осредњом, нешто тамнијом, потпетицом, свилене чарапе, са шавом, боје чаја, свилену блузу у тону белог вина, огрлицу од ћилибара и, као и увек, беспрекорну фризуру, кестењасту. Наравно, дискретна шминка и руж на уснама били су, и овог пута, неизоставни. С одушевљењем посматрала је кроз прозор аутомобила златно-румене таласе јеличких брда и прелепу, ломну, златно-зелену драгачевску котлину, обасјану зрацима рано-јесењег сунца. Радовала се сусрету са Марином фамилијом, а особито са баба Зорком, о чијем самовању јој је Мара често, са сетом, причала.
И баба Зорка је с радошћу ишчекивала тај сусрет. Неколко дана се трудила да башчице са цвјећем буду беспрекорне, кућа проветрена и чиста, авлија покошена, башча ограбљена. Да све бидне на свом месту. Ко за славу. Вече пред долазак гостију измила се, опрала ко снјег бјелу косу, сплела кике са посебном пажњом. Изјутра, чим је намирила краву и теле, овце и свиње, попуштала кокошке и ћурке, приставила е сарму, коју е синоћ савила, да се крчка на тијој ватри, при крају шпорета. Ондак је зготовила гибаницу не жалећи јајца, сир и кајмак и турила е у фуруну од `смедеревца`. У том бану Микаш, те доње јагње кое јој е уредио, па ће му она то памтити или вратити, некако. Пробрала најбоље. Аман шиљеже. Нудио Микаш д` испече ал` она вели, јок. Воле зетови то д` окрећу на шиљку. Нешто им то пасуе. Нарочито оном Русу. Ништа што се дангуби. Не маре што имамо лјепу љебну вруну, не мож да бидне боља. И двије пржуље. Не зна се која је љепша и услужнија. Да л земљана, да л плекана. Било би то и виђеније, и лашње и млого брже. Ал они воле д` окрећу на шиљку и да се пуче нође око ватре ваздан. Нека иг нек раде шта знају. Докон поп и јарад крштава.
Елем, види она поодмакло сунце изнад Гирговине, па оде у собу да се уреди за дочек гостију. Обуче скоро неповлачену реклу. Није је обукла два-три пута. Па сукњу скоро ганц нову. Нове вунене чарапе до изнад кољена са штруфлама. За ову прилику е извиксала кондуре. И наравно, неизбежна, лјепа стоећа марама
Напуни се авлија чељади. Ђеца лармају. Мушкарци пијуцкају крај јагњета кое окрећу поред ватре. Све је на љепоту.
Кад је било после ручка, вамо, пред залазак сунца, под јабуком сједе прије Зорка и Ирина. Бијагу приближнијег година, иако је у потомцима баба Зорка измакла за читаво покољење од њезине прије. На вријеме јој се ђеца и унучад женили и удавали, те тако она дочека ваздан праунука, а прија јој јаком једног унука. Међу њима двјема запођену се разговор.
– Драга пријо, код вас је све тако красно и питорескно, као у рају. Ово је величанствено. Готово надреално. Фасцинантно. Ја сам просто очарана.
– Ма чини ти се. Није ово љепоте ни виђело. Но шта ћеш. Нема се куд. Горенаке високо а дољенаке тврдо. Трпи шта те снашло. Јопет, вала Богу, испородјеваше се ова ђечица, па кад се вако пођекад искупе, дође ти да полетиш.
– Гледам, пријо, како је божанствен залазак Сунца. Ово је стварно призор за документарни филм. Тако ме асоцира на Ван Гогове Сунцокрете. Једанпут сам нешто слично доживела негде на Медитерану, приликом крстарења... Ми смо као породица увек волели да путујемо. Не само на годишњи одмор, него кад год се за то укаже прилика.
– Земајле смо и ми око њиве сијали по ред сунцокрета. Вољо весели Драгиша, Бог да га прости, д-украси њиву. Потље кад сунцокрет сташе и узрели, он га, веселник, посјече и полако уза стубе дигне на калкан од-штале. Кад се то горе осуши, па зими бациш мимогред пред кокоши, оне, убио иг ратос, кљуцају једна мимо другу. Оће да с-подаве. Ма оће д-изгину колко су то вољеле. Ме`ш`чини више но пшеницу. Па се раколе. И млого су боље носиле. Кадар им тај сунцокрет пасуе.
– Јесте ли Ви, пријо, кад Вам је муж био жив, волели да путујете?
– Јесмо, каки да нисмо. Имали смо ти ми њиву доље, крај Мораве. У Заблаћу. Ома тамо иза парезанскијег кућа. То ти дође с оне стране планине. И ондак смо ишли да сијемо жито ан намине прољеће. Ан попрођу Младенци. Тијег дана ти е у календару они Божји човек Алексије. Неке године, кад се укаже лјепо врјеме, и неки дан поприје. Потље смо ишли уз првоокоп. Па кад сташе, за огрт. Ишли смо пођекад и пјешке. Ал најчешће с коњима гор на Торлак, па потље наниже низ Бабљак. Била ти онда она шинска кола. Само тандрља, ко свети Илија кад загрми. Чуе се Бога питај докле. Није ти било, досле, овије љепота ково сад – гумараба и коекакијег згода. Па смо ти ондак, сјесени, ишли да беремо жито. Моравска ти е то земља. Попрјечају се мурузи ко ступци. Ал брање ишло подангубно. Комишало се на струку. Вели покојни Драгиша, сунце те гријало, јазук вући и комишину сад преко планине. Стрпа у купе снопове шашине са све оном комишином. Вели ако на зиму зафали ране стоци, ћераћемо ондак, кад доспимо. Ако оснјежи, соницама ћемо. Зими нема некијег пољскиг послова. Развуче се ђубре, искрче врзине, попрскају шљиве и јабуке креозаном, нацјепа се дрваци, окруни се жито и то ти је. Да сад не дангубимо док је дужи дан. Д-отарошавамо посо. Да нас не увате кише. Треба да се оре, влачи, сије пшеница, да се скрде јабуке, повади компир, да се пече ракија, да се наваше дрва за љепоте... Знаш каки ти је наш сељачки живот. Не знаш ку-ш прије.
У том им Нада донесе кафу. Кад је ишла малочас с бунара носећи кофу с водом, чула је како госпођа Ирина помиње Ван Гога. Баба Зорка е, кад поспушта оне шоље, кришом вуцну за рукав и нако јој, да нико не чује, шапну:
– Ова жена, ко да вантазира. Ништа не зна шта збори. Кукуј мене, да л Мара севи што оде у ту кућу.
– Тетка Ирина – поче Нада да спашава ситуацију – ваља ли кафа?
– Перфектна. Баш по моме укусу.
– Има моја бабица слатко од вишања, од шумских јагода, од купина, од шљива, од дуња. Само да пробате. Ваља уз кафу. То мојој бабици не можете да одбијете. Она то оставља с љубављу. Па поврзе тегле целофаном, па повеже гумицом. Кад она поређа тегле по шифоњеру, то вам је лепше од Ван Гогових слика.
– Па хајде, не могу то да вам одбијем.
– Башо, хоћеш ти да пробереш неку теглу за твоју прију? – шћеде Нада да направи маневар да би у међувремено позвала Мару и тако предупредила могуће неспоразуме који су се, изгледа, заметнули у пређашњем дијалогу.
– Ма јок, дијете. Иди ти, ћеро. Коју гој узмеш, свака ваља. Очију ми мојиг.
Прије наставише међусобни разговор. О чему су диваниле не зна се баш тачно.
Обадвије су се после двадесетак година, у дубокој, безмало стољетној старости, преселиле у вечност, Бог да им душе прости.
Ваистину, гледајући у дубину њихових срдаца, међу њима није било великог различја.
Разлике су спољашње.
Сем наведених, разликовале су се још и по томе што је госпођа Ирина користила миришљаве ексклузивне марамице, док се баба Зорка осекњивала, нако, прстима.
И још је била уочљива разлика кад пију каву. Док је госпођа Ирина елегантно држала левом руком тацну, а десном репељак шоље, коју је лагано с времена на време примицала уснама, водећи рачуна да руж остане беспрекоран, дотле баба Зорка из два-три цуга испаручи шољу, срчући без снебивања. Никад, веселница, није имала кад да сједне, па да сједи. Нити да густира каву. Све је морала д-отарошава вришко, на-трк. Сто послова има д-отаља. И да не одоцни да намири пиљеж и сточицу за дана. Вољела е и пиленце, и кокошчицу, и овчицу, и крмачицу... и све им тепала. Тако е говорила и парадаишчић, купушчић, травица, ђетелиница, бураница, њивица. Па ђачићи, ђечица... Никад није говорила, ко Саво, сунце га гријало: овчина, прасиште, телиште, мачкетина, кокошчина, ђетелинчина, њиветина...
ГЗС/ Г. Оташевић
