Каранцима рупе дошле главе, 40 година чекају лопату асфалта: градоначелниче ваљда нас ти нећеш издати!?

Чачак - Село Врнчани, иако се налази на преко 700 метара надморске висине на стрмим падинама Каблара и даље

опстаје захваљујући вредним људима који у њему живе. Свака кућа овде годишње убере по пет тона малине, стаје су им пуне говеда а у јесен у просеку род кромпира им је два вагона.

Тежак је живот ових људи на врлетима опеване планине, али опет веома ретко се чује да се пожале као ових дана. Родила летина добро, свега има али друга мука их притиска већ неколико година. Беспут, излокани друм, којим ће како ствари стоје ускоро мештани морати на обрамици носити цегере.

Пре 40 година бачена је последња лопата асфалта поред њихових кућа а од тада нико их не погледа више. Надају се у чачанске власти, али веле да им се и нада полако гаси. Једнако нешто прече искаче, а они су увек на зачељу, па их плаши хоће ли проћи још четири деценије чекања.

,,Обећао нам је Милун Тодоровић лане да ће помоћи, ваљда нас неће оставити овако да нам деца одлазе. А видите да имамо још младих и способних људи. Богами, би се народ овде окуражио кад би нам ово пута догнали ко осталом свету. Чујем да је Тодоровић вредан и частан човек. Ваљда нас неће слагати", каже старина Павле Милошевић, озбиљан човек и домаћин који је много терета претурио преко плећки за својих 75 година.

Жељко Каранац (40), није напустио завичај

И заиста није им лако. Старац је у праву, село је остало тотално без прилаза, аутобус је престао да се клима по рупама а са планинског виса отишла је и пошта, амбуланта и трговци.
Мора се до Чачка и за 100 грама кафе или пакло дувана. Ови вредни и часни људи навикли су на све и нису нимало размажени. И када они проговоре да нешто није у реду, мора им се веровати. А ко би други могао да им помогне сем челног човека Чачка. Њему су и дали гласове, од њега очекују лопату асфалта, и у праву су. А и кажу да је до сада држао реч.

ГЗС