Без обзира на огроман хендикеп, нико је, како кажу мештани, до сада није видео нерасположену или чуо да је изустила неку ружну реч на рачун своје судбине. Напротив, све је супротно од онога што би могло да се очекује од некога ко живот проводи у потпуном мраку.
- Знам ја, синко, да је чудно да неко ко је слеп плете џемпере, али све сам то прихватила и сватила овако: Бог ти са једне стране нешто узме, али са друге стране ти нешто и да. И тако, када ми је било две године сам ослепела и од тада не видим овај лепи свет, али у животу се никада нисам предавала. Деценијама плетем џемпере са најлепшим шарама о којима прича цело село - каже старица Мирослава Шапоњић, коју многи мештани сматрају једном од најбољих плетиља на Златару.

Ни као дете, према речима њеног брата Мирољуба Шапоњића и сестре Зорке Антонић, Мирослава никада није клонула духом. Напротив, иако слепа, већ као девојчурак, у петнаестој години, у потпуности је овладала вештином плетења, али и другим кућним пословима, спремању јела, пословима око куће и то увек с осмехом на лицу.

- И када смо ми други у кући због разних проблема очајавали, Мирослава је увек била ту да нас бодри и да нам улије веру да ће бити боље. Тако је било док смо били деца, тако је и данас - истичу Зорка и Мирољуб.
За разлику од других плетиља којима је за рад потребна дневна светлост, сијалица, лампа на гас или наочаре с дебелим стаклима, Мирослави ништа од тога није неопходно.

- Мени је свеједно да ли је ноћ или дан и да ли је упаљена сијалица. Уз помоћ прстију одмерим величину џемпера, одредим где треба да уплетем плетеницу, "зрна пиринча" јер има и таквих ранфли, на ком месту ћу џемпер украсити цветом и којом бојом. Често урадим шару од храстовог или листа неког другог дрвета, или неким другим сеоским мотивом и на крају испадне као да сам џемпер насликала, а не исплела. Ни сама не знам колико сам у животу џемпера исплела и колико сам пређе уплела, али, ето, то ме испуњава и даје ми смисао да живим - каже за "Вести" старица Мирослава која ужива велико поштовање и међу младим и међу старијим плетиљама са Златара које су, иначе, чувене у целој Србији и региону.

То што је бака Мирослава слепа не значи да не обилази и своје пријатељице у оближњем комшилуку. Веровали или не, са иглама у рукама и клупком под мишицом полагано хода кратким путељцима које је упознала до најситнијих детаља.

Не воли сажаљевање
- Најтеже је ако човек дозволи да га неко сажаљева. Ако му се то деси, онда боље и да није ни живео - каже Мирослава.

Плени оптимизмом
- И кад имате највеће проблеме, имајте веру у себе. Јер, рекох, бог нешто узме, али зато зна да те обдари нечим о чему нисте ни сањали - каже старица Мирослава која где год да се појави плени оптимизмом.

Извор: Вести онлајн/ГЗС