Сретена Ј. Михаиловића, доноси „Политика” у штампаном издању.

Пушка о рамену, нож на цеви, рече кратко: „Морате ићи са мном”.

Пошто није знао српски, преко тумача саопшти свештенику да су тројица српских војника осуђена на вешање, па је ред да их исповеди.

Тачно у девет уђе у цркву официр па за њим тројица наших сељака, за овима 20 жандарма, потом цео њихов војни суд и група официра. Прота у одјејењу отвори царске двери и позва осуђене. Приступише.

Са десне стране стаде млад човек, 27 година или једну више, црних малих брчића, бистра ока и прибран. Рече да се зове Радисав Бачкуља.

До њега, сељак од два метра и тридесетак лета, смеђих бркова, леп човек али узбуђен. Трећи, улево, није имао више од 26, каза да му је име Милан Живковић.

Сва тројица из Среза студеничкога, одевени у чакшире, копоране,  кратке зубуне од црног сукна, обувени у пресне опанке са вуненим чарапама. Држаху шајкаче у шакама. Прота је очитао молитве, сваког посебице исповедио и каза им неколико речи утехе.

Поп и црквењак кретоше а пред вратима их сусрете судски официр Жировчић: „Кажем вам да одете у ћелију код осуђених, можда ће вам дати неку поруку за укућане, пре него што их спроведу на вешала”.

Прота се стресе, али је морао да крене до апсанских врата.

Унутра, с обе стране ходника војник до војника, и  седеше осуђеници на клупи до зида, Бачкуља, Божић па Живковић лево. Сва тројица устадоше и пљубише руку свештеникову.

Немачки официр донео је столицу попу који седе пред људе осуђене на губилиште.

„Пред њима је била једна столица, ту леба, сланине, јабука, цигарета и плетена чутурица са ракијом. Јели су, понудише и мене, али им рекох да не пуштим нити пијем. Пошто испразнише чутурицу апсанџија их понуди да им још ракије донесе. Саветовах их да више не пију јер би се могли опити, што би било грдна брука да их пијане вешају. Одбише  понуду” - забалежио је прота 15 година касније у „Прегледу цркве жичке епархије”.

Поп Сретен упита их шта су починили, Бачкуља рече:

„Били смо сва тројица у рату, у неком реду дошли до Приштине где наста расуло, нико о ником није водио рачуна. Ту се договоримо да се вратимо кућама, све планином, док нисмо дошли до Пазара и својих, али Швабе још не дођоше у наше село. Неки дан касније зове нас са брда наш биров да понесемо оружје и муницију, ете Шваба вели. Искупи се нас двадесетак, заузмемо бусије и отворимо паљбу. Паде неколико њиних, и они вратише из пушака. То је трајало око пола сата па се они повукоше али су следећег дана дошло бројни, заузели општину те кренули од куће до куће да нас траже.”

И додаде:

„Они који су били ближи општини разбегли су се по планинама а нас нађоше код куће, повезаше нас и ореташе на Ушће па за Краљево и Чачак и, ево, доведоше нас на вешала. Ја и Милан криви смо им, али овај Милош нит је био с нама кад смо их пресрели и тукли, нит им је шта друго скривио, па ето где и њега на правди Бога осудише?”

Бачкуља се пипну по џепу и извади један грош у никлу и даде Милошу. Овај узе јабуку са столице, пољуби је и утисну грош у њу, па рече попу:

„Господине прото, ја имам код куће јединог синчића Светозара, којем је сад 10 година. Он је био моја највећа радост и нада и сад га, пре времена, морам оставити малог и нејаког. Молим те да дотуриш ову јабуку и овај мали дар и кажи му да је то последњи пољубац, последњи дар и последњи поздрав од његовог несрећног оца Милоша”.

Потом Бачкуља узе две цигарете и рече попу: „Господине прото, ја немам  ни жене ни деце, а имам старог оца. Молим те подај му ове две цигаре и кажи му да му је то последњи дар од његовог сина Милана”.

Вешала су била подигнута у кругу Окружног здања у Чачку, 12 – 15 метара испод конака господара Јована Обреновића, около је стајао читав батаљон војника постојених у кару.

После Бачкуље обешен је Божић, приликом читања пресуде био је узбуђен и тресао се. А како и не, тад је сигурно мислио на своје мило чедо, јединца Светозара. После Божића обешен је и Живковић. За време читања пресуде стајао је мирно и чинило се да се то њега ништа не тиче.

Живот је учино да прота Сретен не испуни аманет дат на погубљењу, али се довека молио са спас душа тројице српских раба.

ГЗС/Политика, Г. Оташевић