тада младић са само 21. годином.

Данас се, као доктор филозофије, бави писањем, објавио је девет књига а недавно саставио причу под насловом „Мој друг Радмило”, која је објављена у најновијем броју „Чачанског гласа”, и иде овако...

„У данашњем свету све нестаје. Све што је вредело и вреди. Нестаје живот, нестаје историја, нестаје сећање...

Радмило Мишовић је део мог сећања, моје младости, мог живота... Он није био мој идол, мој узор. Старији друг из Чачка од кога сам учио да играм кошарку и будем човек. Радмило је пленио својом племенитошћу. Имао је очински однос према младима. Имао сам ту срећу да са Радмилом играм у истој екипи. Ти тренуци остали су ми у најлепшем сећању.

Како то све изгледа нестварно данас, у свету лишеном људске топлине... Да ли су људи некада имали срце? Да ли су постојали људи као што је то некад био Радмило, или је то само плод моје маште? Да ли су некада постојали Борац и Слога? Да ли је Морава некада текла тихо, достојанствено? Да ли је некад Ибар пркосно хучао носећи животворну снагу наше отаџбине? Ко је Радмило за несрећнике који леже, дрогирани, на блатњавим плочницима? Ко је Радмило за јаднике чији је ум затворен у стакленим кулама коцкарница?

Зашто се све чешће сећам Радмила? Чега се плашим? Да ћу заборавити да сам постојао? Или се плашим будућности у којој ће нестати све оно што ме чини човеком?
Моја мајка је волела руже. Кад сам се, са златном медаљом, вратио из Љубљане, родитељи су ме дочекали са букетом ружа. Били су то, заправо, ликови мојих другова који су ми помогли да постанем човек. У букету је био и насмејани лик мог друга Радмила”.

ГЗС