да се проламају звуци ковачког чекића и наковња мштани и муштерије знају да Слободан Марковић и његови наследници, син Марко и унук Ђорђе крећу са послом у старој ковачници који ће потрајати до првог сумрака. Баш као у време њихових предака.

Код Марковића, јединој ромској породици у овом питомом поморавском селу, ковачки занат се пуна два века преносио с колена на колено седам генерација.

"У ковачници с радом је први започео мој чукундеда Марко, па његов син Недељко, затим Недељков син Павле, па мој отац Ђорђе,онда ја, мој син Марко и унук Ђорђе.Ако бог да наследиће нас праунук и имењак Слободан који ће у августу прославити први рођендан.Срећан сам и поносан и на претке и на потомке“, задовољно прича Слободан Марковић, чувени ковач из Опланића.

Слободан Марковић, фото: ГЗС / Миланко Даниловић  

Уз доброг мајстора, учитеља и узора, наследници су још у раној младости овладали ковачким вештинама.

"Све је важно у овом послу. Ипак, најважније је да се материјал добро окали, да алати не остану меки и савијају се. Наравно треба имати смисла и осећај за искивање да би алатка била урезна и да легне у руку, како ми то кажемо“, истиче Слободанов син Марко.

Иако је очева и дедина реч последња и у ковачници и у кући, Ђорђе већ полако преузима посао. Вредан је мајстор и брине о продаји искованих предмета, ковачком комерцијалом како воли да каже.

"Све што направимо продајемо на вашарима, сеоским саборима, пијацама и код наше куће и задовољни смо. Правимо сатаре, косире, будаке, мотике, ашове, секире, тесле, разна клешта, па и она за поткивање што мало који мајстор зна да данас направи. Наравно, клепавамо и пољопривредне алатке од најмањих па до тракторских плугова“, казује Ђорђе.

Слободан и Марко Марковић, фото: ГЗС / Миланко Даниловић  

Мештани Опланића, муштерије и познаници Марковића имају само речи хвале за ове вредне и честите људе и мајсторе. Комшија Зоран Дамјановић каже да Слободан и његова вишечлана породица уживају велики углед и поштовање, не само због ковачког знања и искуства, него и због свих људских особина и чврстих карактера.

Ђорђе Марковић, фото: ГЗС / Миланко Даниловић  

А кад у ковачници утихну мехови, чекићи и наковањ, Марковићи кују планове за будућност. Жеља им је да цела породица остане на окупу и да Слободанов праунук и имењак једног дана наследи занат свог прадеде, деде и оца. Ако се по јутру дан познаје, веле Марковићи, њихова ковачница не треба да брине за наследника.

ГЗС / Миланко Даниловић