Уколико било ког Ужичанина упитате како стићи до одређене улице и броја, одговор ће можда и изостати, али ако кажете да идете до Шаруље и Телета, или пак Сивоње, послаће вас тачно тамо где сте желели. Како?

“Ми смо познати као велике шаљивџије, па тако нису ни изостали надимци за најупечатљивије грађевине и то оне велике грађене у Титово доба”, прича познати хроничар Ужица, Драган Р. Филиповић и објашњава зашто баш таквa имена.
“Подно брда Доварје изграђена је зграда која је имала шарену фасаду, па како другачије у ужичком маниру да је назовемо него Шаруља, а кад се неколико година касније изградила једна мања, слична, “родило” се и Теле”, рекао је Филиповић.

Вози ме до Сивоње, често се чује у Ужицу, фото: РИНА

Овом стамбеном “крду” придружио се и Сивоња – петнаестоспратни хотел “Златибор” који је због своје бетонске спољашности добио управо овај назив.
“Ужичани су дуго чекали да се направи још једна зграда поред Сивоње, па да јој дају име Рудоња”, рекао је Филиповић.

И док се ишчекивао Рудоња, у центру града стасале су Лепа Брена и Слатки грех.
“Они су тад били најпопуларнији, харали су бившом Југославијом и све зграде које су се издвајале по својој лепоти добиле су назив по великој музичкој звезди, али Ужичани нису заборавили ни њен бенд”, изјавио је Филиповић.

Ово су Лепа Брена и Слатки грех у центру Ужица, фото: РИНА

Милован Симовић данас има осамдесет година, а у Лепој Брени живи већ преко тридесет лета и каже да догодовштине на овај рачун нису изостајале.
“Кад би ме неко питао где живим – ја бих одговорио: у Лепој Брени”, кроз осмех каже Милован.

Да хумор Ера не познаје границе говори и то да су цело једно насеље које је саграђено из средстава солидарности назвали Севап сити, а само у граду на Ђетињи можете видети и "Три прасета", "Три мускетара" и ко зна још каква имена луда која се очигледно овде - налазе свуда.

РИНА