На данашњи дан пре 294 године први пут забележено име Љубић 



 


На данашњи дан пре 294 године први пут забележено име Љубић
03.10.2022 | 0 коментар(а)



Чачак - На данашњи дан пре 294 године, 3. октобра 1728. године, први пут је забележено
Љубић, фото: ГЗС

име Љубић (Lubich) за насеље које се налазило на супротној страни Западне Мораве, преко пута Чачка. Име је забележено у акту о „уређењу србијанске милиције” у документу који се и данас чува у Бечком ратном архиву. Љубић (Лубицх) је са још пет села (Kаменица - Kaminiza, Трбушани - Trebuschan, Чачак - Czaczak, Мојсиње - Moissina и Остра - Ostra) припадао осмој од укупно 18 компанија под рудничким дистриктом са чардацима у Трбушанима и Балуги. Седиште компаније је било у Чачку са капетаном Николом Ивановићем, који је имао на располагању 150 хајдука, 50 хусара и 50 помоћника. О Љубићу се тада говори као о „хајдучком селу”, чији су новодосељени становници, војници у саставу србијанске милиције, чували границу према Турској, успостављену 1718. године Пожаревачким миром, после двогодишњег рата две царевине. У том војевању Беч је, осим источног Срема, Баната и Мале Влашке, освојио и пространо подручје северне Србије.

Историји није познато порекло имена Љубић, али се са великом сигурношћу може тврдити да је потекло из словенских корена. Основа Љ-У-Б очигледно потиче од глагола љубити (руски: ЛЮБИТЬ = волети). То би могло да буде објашњење за многе топониме, лична имена и презимена код српског и других словенских народа. За време аустријске владавине од 1718. до 1739. године Љубић је био погранично место са новим становницима који су надзирали границу између две моћне царевине. Припаднике „националне милиције” (Die national Milz) правила су обавезивала да имају добру пушку, сабљу и фишеклију за чување барута, ако је била реч о хајдуцима, док су хусари морали да поседују доброг коња, сабљу, пар пиштоља, карабин и малу фишеклију. Они за вршење граничарске службе нису добијали плату, али су били ослобођени пореских дажбина на приходе од земље коју су добили да обрађују.

На брду Љубићу је током Другог српског устанка, 8. маја 1815. године (6. јуна по новом календару), дошло до Боја на Љубићу између Срба и Турака. После ослобођења Рудника, устаници под вођством Лазара Мутапа напали су турску посаду у Чачку и сабили је на уски простор око џамије, док је Јован Обреновић са својим људима запосео Љубићко брдо. Турци су напали устанике, али су одбијени плотунском ватром, па су се са већим губицима повукли према Чачку. Устаници су у даљем току боја извојевали велику победу која им је на почетку устанка била велики морални подстицај за даљу борбу и улила им веће самопоуздање. У боју на Љубићу јуначки је погинуо Танаско Рајић, бранећи топове од Турака.

Народно предање о постанку имена Љубић
(забележио чачански књижевник и новинар Радован М. Маринковић)

Сваке вечери, у давна времена, силазиле су виле са планине да се купају у Морави. На брду изнад реке налазио се град, а у њему војска деспота Стевана Високог. Млади и усамљени војници до дубоко у ноћ слушали су веселу песму чаробних девојака. Дуго се нису усуђивали да приђу близу, али једне вечери искраде се из логора један од млађих заповедника и крену опрезно према врбацима обасјаним хладном месечином. Лагано, кроз врбаке, приближавао се месту одакле су допирали жубор воде и дражесно певање.

Тек када стиже надомак обале, младенац угледа на спруду наге и прелепе девојке како весело играју ухваћене у раздрагано коло. Занесен њиховом лепотом, очаран нестварним призором, млади јуноша заборави на војничку опрезност. Нечије дуге и нежно бледе руке наједном га обујмише око паса, а некаква невидљива и недокучива сила подиже од тла и понесе према средини реке и вилама у разузданом колу.

Бранио се и отимао. Али, све је било узалуд. Тек када се умирио, из очајничке обамрлости прену га звонки глас највиткије девојке из вилинског друштва: „Бићеш од сада само наш!”.

Радознали и неопрезни јуноша никада се није вратио својим друговима на брду изнад реке. Легенда, даље, каже, да су младог заповедника виле сваке ноћи, у глуво доба, доводиле са собом на брчкање у моравским вировима и непрестано обасипале пољупцима. Тако је бивало годинама. Нико се више није усуђивао да приђе ни близу места на коме је, оне месечином обасјане ноћи, нестао радознали младић. Са друге стране, виле су биле упорне и у свом сладострашћу немилосрдне. Kада је њихов љубимац остарио и посустао, удавиле су га у најдубљем виру. Нико више никада није чуо њихове покличе „наш љубић, наш љубић!”. И тако, по том љубимцу моравских вила, насеље поред реке и на брду, назваше Љубић.


Глас западне Србије







Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


CACAK LJUBIC ISTORIJA IME

Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (0)

Вест нема коментара.
Будите први који ће коментарисати ову вест!


 









 


 

© Глас Западне Србије
Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
060 5000 150, 032 347 001

Импресум

Статистика сајта:
Прес: 134.726.868 посета
Тренутно на сајту: 99 посетилац(a)