нигде пршута не мирише тако као у златиборском селу Качер где се традиција сушења меса преноси деценијама, са колена на колено. Управо ту направљена је и најдужа леђаница дугачка 190 центиметара и тешка преко 10 килограма. Домаћин Никола Брковић мајсторски је одрадио свој посао иако, како каже, није било лако.

РНајтеже је осушити говеђи програм јер су комади знатно крупнији и треба их посебно осолити и обрадити”, каже Никола за РИНУ.

Рецептура за пршуту из златиборских сушара код произвођача који су остали верни традицији је иста вековима. Битан фактор су надморска висина и клима, за коју Златиборци кажу да је идеална за пршутарство.

„Сушење се обавља искључиво хладним димом, односно помоћу буковог дрвета јер оно даје најмање штетних материја, али и најбољи укус и мирис месу. Може се рећи да је баш због тога и специфичне климе, наша пршута посебна”, открива тајну Никола.

Ова породица ништа не препушта случају, тако да грла од којих се праве сухомеснати производи, узгајају у својој штали. А производња пршуте за њих је више од посла и извора зараде.

Никола Брковић направио најдужу пршуту од скоро два метра

„То је наша традиција и начин живота. Тим су се бавили мој деда, отац и сад ја, а надам

се да ће ме наследити и синови”, каже овај златиборски домаћин.

Познаваоци доброг залогаја кажу да код говеђе пршуте треба бирати веће и шире комаде, јер то значи да је месо од квалитетних грла, а најукуснија свињска пршута је од леђанице дуге пола метра и тежине од два до два и по килограма.

ГЗС/РИНА