музичара, уметника и мноштво трговаца, разуме се.

Међу последњом категоријом срели смо старе познанике из Јагодине, Славишу и Бебу Ивановић, најбоље опанчаре у нашој  постојбини.

Беба нам показује њихов опанак број 83 који ће, дабоме, бити сувенир у неком дому, јер ноге за такву обућу нема. Каже нам да је њен супруг отишао  ту негде, вратиће се, јер је Славиша у овој опанчарској компанији „пабликрилејшен“ и „маркетинг менаџер“. Он уопште није неук за тај посао иако  се бави једним од најстаријих српских заната, израдом опанака.

Сваке године за српске саборе Славиша смисли  нову рекламу за своју робу. Рецимо: „Јапанцима јапанке, Србијанцима опанке“. Даље: „Да нам нису ти опанци ми би данас били странци“. Па: „Некада су људи ходали боси, а данас се свако поноси што српски опанак носи“. И: „Ко поштује традицију, тај чува нашу нацију“, те „Опанчиће некада сви правише а данас ништа без нашег Славише“.

ГЗС