већ пет деценија не слави верску славу, једини је атеиста у својој парохији, па се у његовој кући, испод Титове слике и заставе СФРЈ данас окупљају гости.

“Ову партијску славу отац ми је оставио у аманет. Никад је нисам прекинуо, моја родбина, комшије и пријатељи то знају и долазе ми у госте, као што ја идем код њих кад славе неког од светаца”, прича Влајко за РИНУ.

У његову кућу добродошао је и поп, али не као свештено лице у мантији већ као гост и пријатељ. На Влајковој слави нема жита, нити славског колача. Све почиње минутом ћутања, а касније се наставља интерпретирањем химне “Хеј Словени”.

“Дружимо се до касно, причамо и евоцирамо успомене на Титово доба. Имамо и чак посебан репертоар песама које су се некад певале за 29. новембар. Никад се није живело тако добро и лепо као у време бивше Југославије. Бескласно друштво и даље је моја идеја постојања. Али од 1100 комуниста колико их је било у Лајковцу, изгледа да сам доследан тој идеологији данас остао само ја”, прича Влајко са титовком на глави.

Дан некадашње републике СФРЈ, 29. новембар представљао је највеће славље које је изискивало бар неколико нерадних дана. Поред овог, југоносталгични Влајко не заборавља ни остале Титове празнике који се обележавају у мају. Међитим, како каже, његови синови ипак немају комунистички дух.

“Моја деца, од своје тридесете године почела су да славе породичну славу Лазареву суботу, а ја сам остао веран својим партијским убеђењима. Никад се не крстим, а манастире обилазим само као туриста”, рекао је Влајко.

Дефинитивно је да се дух старих времена и даље не заборавља, а они који пролазе поред Влајкове куће на “његове свете дане” на тераси могу видети заставу на којој пише “Пролетери свих земља уједините се”.

ГЗС / РИНА