збитија унели су Зоран и Радован Маринковић и Јовиша Славковић, у тек штампану споменицу два села, коју је објавила Библиотека општине Лучани – Гуча.

То, ево, иде овако...

                                              За пасјом памећу

Питали Алексу Радичевића, носиоца Карађорђеве звезде и ловца:

- Ђе ти је син Алекса?

- Ђе? Не питајте, опет отишо за  пасјом памећу?

Дакле, у лов.

(Казивао Јован Пајовић из Каоне).

                                              Између две ватре

Почетком 1945. добио поп Ранко Оцокољић писмо од Новице Цогољевића, вође веће групе одметнутих од комунистичке власти, са претњом да ће бити кажњен што у проповедима, у Цркви, не помиње краља Петра II.

Поп се вајкао код пријатеља:

- Прети ми Новица. А шта ће да ми раде комунисти ако у проповедима помињем краља, то ја знам. Ето, сналазим се између две ватре. Окрени, обрни, не пише ми се добро.

(Казивао Миодраг Радовић – Рак, из Каоне).

                                                  Није него

Општински судија за прекршаје позове Радојка Радичевића да се тога и тога дана у толико и толико сати јави ради давања изјаве. Чуди се што га зову, зна да није начинио никакав прекршај.

Реченог дана дође у Месну канцеларију у Каони и кад га прозваше скиде шајкачу, и ступи код делиоца правде. Овај му узе генералије и рече:

- Радојко, овде има пријава да ти некоме узимаш хлеб што, по закону, није дозвољено.

- Судија, сви у селу знају да сам имућан, није потребно да икоме узимам ишта.

- Нисмо се разумели – одврати судија – овде има пријава да се ти бавиш надриписарством па тако узимаш хлеб овлашћеним лицима, што није дозвољено.

- Е, добро, судија, све ћу вам казати тачно и поштено, али морате ми рећи ко је поднео пријаву против мене.

- То не могу да ти кажем.

- Кад је тако, ни ја не могу да ти дам изјаву – рече Радојко.

Види судија озбиљност на Радојковом лицу, па рече:

- Знаш, Радојко, Него и Драган Павловић, адвокати из Чачка, поднели су пријаву да ти мештанима пишеш тужбе, жалбе, молбе, тестаменте, чиме њима узимаш хлеб, мислим посао.

- Добро, судијо, а узимају ли они мени хлеб пошто у Каони сеју кромпир на неколико хектара. Чији је то посао, мој или њихов?

Размишља судија шта да уради. У праву су и Него и Драган, а у праву је и Радојко.

Гледају се, тако, делилац правде и окривљени, па први рече:

- Добро, Радојко, иди кући, па се мани тих писанија, биће и теби и мени лакше.

(Записао Милутин Јанковић).

                                                Мујова мајсторија

На светостеванском сабору, августа 2009. у Брезовицама на Јелици, приређено је и надметање у припремању старих јела. Био је пост, али код Срба увек постоје две врсте јела, посано и мрсак.

За председника комисије одредили су чувеног крчмара из Каоне, Муја (Дмитар Стевановић).

Комисија је рекла шта је рекла, а Мујо, после одлуке о победнику, доноси књижевнику и председнику часног оцењивачког суда,  Радовану Маринковићу, послужење, те вели:

- Ево ти, у овом тањиру, оба јела. Преградио сам их виљушком, бирај?

Ово је била само једна духовитост  Муја кафеџије, по којима је био познат надалеко.

ГЗС/ Г. Оташевић

Каона ових дана, средиште села, фото: Г. Оташевић