Антоније Ђурић, српски Солжењицин 



 

Антоније Ђурић, српски Солжењицин
14.01.2019 12:10 | 0 коментар(а)



Објављена изабрана дела Антонија Ђурића, шест књига под акронимом СРБИЈА

Чачак – Издавачка кућа „Принцип прес” из Београда објавила је ових дана изабрана дела Антонија Ђурића (89) под називом „Српска епопеја 1914 – 1918”, са акронимом на хрбату који језгровито сведочи о садаржини шест његових повесних списа: С („За част отаџбине”), Р („Јуриш у поробљену отаџбину”), Б („Солунци говоре”), И („Жене солунци говоре”), Ј („Топлички устанак”) и А („По заповести Србије”). Кожни повез у дрвеном паковању, са кровом као антички храм, штампан је у 150, а тврди у 350 примерака, преноси Политика у штампаном издању.
Навек посвећен своме роду и бољитку Србије, вели писац док седимо под његовим кровом у Чачку:
- Јунаци и ратници којима сам се посветио, наши очеви и дедови, били су и остали понос овог народа. Србија је у њихово време била земља истине, коју је волео и ценио свет а непријатељи је поштовали – каже за „Политику”.
Ђурић је деценијама радио у нашој кући, умешно склапајући извештаје о људским судбинама за „Политику експрес” а сада показује септембарски примерак часописа „Србија – Serbia” којег штампају наша исељена браћа у Чикагу.
Ево шта је Антоније беседио нашем заједничком пријатељу Мишу Вујовићу који је за ту „Србију” сачинио опширан текст с насловом: „Антоније Ђурић, српски Солжењицин”:
„Једне давне вечери, док смо седели код `Орла` у близини `Политике`, Антоније је причао о прикупљеној грађи за `Црвену кугу`, и у трену поменуо Воју Мишића (сина прослављеног војводе Живојина), као припадника партизанског покрета који је сведочио против свог оца и Драже Михаиловића. За разлику од старијег брата Александра, официра Равногорског покрета, којег су Немци стрељали пошто није прихватио понуду за помиловање.
- У вама је пола немачке крви, ваша мајка Елза је Немица, рекао је Александру официр Гестапоа.
- Та половина моје крви истекла је на Колубари, пркосно је узвратио Александар Мишић. Последња жеља била му је да отпертла чизму, њоме је гађао немачке војнике у последњем својему часу и показао да се Србин брани док је жив.”
Антоније Ђурић је, као син солунског ратника Милана Ђурића који је војевао са војводом Вуком, у дечаштву, на почетку Другог светског рата, избегао из родне Рашке области у Ужице, у Дом за ратну сирочад. Па онда, по наређењу комесара за избеглице у Недићевој влади, са још неколицином дечака био премештен у Српски избеглички дом „Краљевић Андреја” у Београду, код Аутокоманде.
- На измаку 1943. године, пред Оце, у Дом је дошао кројач и узео меру мени и мом другу Анђелку Капуралу, избеглици из Лике коме су усташе заклале оба родитеља. То је значило да смо нас двојица одабрани да генералу Недићу честитамо празник – приповеда нам Ђурић.

 

Изабрана дела Антонија Ђурића, управо штампана, фото: Г. Оташевић

Сећа се да је Анђелка и њега у зграду Владе, пред којом је био стражар, увео Тома Максимовић, комесар за избеглице.
- Генерал нас је дочекао са осмехом а већ су нас чекали посни колачи, неки сокови и два пакета. Пошли смо према њему, пољубили га у руку, показали Тробојну врпцу којом ћемо га везати. Генералу су заискриле сузе, загрлио нас је и рекао: „Молите се Господу, децо, за спас мајке Србије”.
У оним пакетима била су одела за Анђелка и Антонија.
- Моје никад нисам обукао, мајка га је заменила за два џака брашна јер је мојима претило да поцркају од глади.
Једући тај хлеб они су, уз захвалност, помињали име генерала Недића.
Те дане Ђурић је описао и у последњем тому свог трокњижја „Црвена куга”, штампаног 2014. И допунио следећим редовима, којима је дотакнута судбина тадашњег председника Владе националног спаса:
„Иако су протекле силне године још се не зна како је окончан живот `српске мајке` и `оца српске нације`, генерала Милана Недића, који је за време Немачке окупације спасао на стотине хиљада избеглица из свих крајева изван уже Србије. Комунисти су тврдили да се генерал убио тако што је са трећег спрата скочио кроз отворен прозор…Међутим, капетан Чедомир Чеда Милошевић, једна од последњих Дражиних командоса, који је био у исто време у истом затвору где и генерал Недић, причао је нама затвореницима у робијашници Сремске Митровице да је два пута у ходнику видео Недића, да је на ногама носио тешке окове и да прозори никад нису били отворени. Капетан Милошевић је као Недићеве убице наводио имена официра злогласне Озне,
Слободана Пенезића Крцуна И Мила Милатовића…

Стручњак за судску медицину, извесни професор Петровић, који је прихватио и
потписао записник о самоубиству, и сам се убио јер га је мучила савест да је као
лекар учествовао у фалсификату...

Опште је мишљење да је генерал Недић убијен зато што комунисти нису смели да дозволе да се појави пред судом пошто је знао да је Јосип Броз сарађивао са Немцима и усташама, и да је био агент Коминтерне на чијем челу је стајао Бугарин Георги Димитров. Тако су српски град Цариброд српски комунисти Преименовали у Димитровград…” – пише Ђурић у роману „Црвена куга” (III).

После Другог светског рата Антоније Ђурић био је хапшен више пута и робијао је у Сремској Mитровици јер је у Ужицу основао тајну организацију Равногорски покрет слободе. Успео је, ипак, да дочека пензију од новинарског хлеба, као један од најбољих репортера у четири деценије дугом трајању дневника „Политика експрес”.
Ђурићев књижевни опус обухвата 27 књига и 10.000 исписаних страница, а највећу славу доживела је повесница „Солунци говоре”, објављена 1978, која је до сада штампана у 11 издања уз продати тираж од 113.000 примерака. У Дому културе у Чачку, прошле седмице, студенти завршних година академија уметности из Београда и Бањалуке извели су ту дуговеку представу, по тексту Антонијевом и у режији и адаптацији Цисане Мурусидзе.

Г. Оташевић













Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (0)

Вест нема коментара.
Будите први који ће коментарисати ову вест!


 























 


 

© Глас Западне Србије
Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
060 5000 150, 032 347 001

Импресум

Статистика сајта:
Прес: 70.465.977 посета
Тренутно на сајту: 95 посетилац(a)