исплати износе одређене пресудама у привредном спору пред српским судовима, насталом још крајем прошлог столећа. Коначну пресуду је изрекло веће којем је председавао Пере Пастор Виланова из Андоре, и по том слову Србија је „Маку” платила 3.296.848 динара на име главнице, камата и судских трошкова спора у нашој држави, и још 2.000 евра нематеријалне штете.
Расправљајући по тужби Фабрике резног алата из Чачка ради наплате дуга од 77.766 динара од туженог „Мака”, и истовремено дуговања од 561.595 динара по тужби „Мака” против ФРА, Трговински суд у овом граду одлучио је, јуна 2005, да су оба тужиоца у праву. И овако то образложио...
ФРА се 27. марта 1998. уговором обавезала да „Маку” у року од 90 дана изради четири алата за производњу пластичних ножића за бријање (за рукохват, носач, поклопац и заштиту поклопца) по цени од 69.000 динара, и наручилац је истог дана уплатио 20.000 на име аванса. ФРА је последњи алат испоручила тек после 12 месеци (15. априла 1999) испостављајући у међувремену четири рачуна на укупан износ од 97.766 динара, које „Мак” није оспорио нити вратио. Зато је Трговински суд у Чачку, шест година касније, обавезао купца да фабрици исплати разлику од 77.766 динара, уз затезну камату.
Међутим, суд је у истом поступку утврдио, али сада по тужби „Мака” против ФРА, да су сва четири алата била враћана произвођачу на дораду због недостатака, и да је после свега само један био исправан док на остала три нису отклоњене мане. „Мак” је, због тога, узео раднике преко омладинске задруге да би дорадили неквалитетно урађене одливке, и за то им платио 241.247 динара. Поред тога, у току 1999. и следеће године „Мак” је од предузећа „2 М” из Чачка наручио преправку и поправку три неисправна алата, добијена од ФРА, и за то платио 185.000 динара. Трговински суд је зато обавезао Фабрику резног алата да „Маку” накнади штету по оба основа, са каматом, али је одбио захтев из те тужбе да се надокнади и измакла добит. Кад су пребијени трошкови читавог спора, ФРА је и по том основу била дужна да „Маку” исплати 203.685 динара.
Виши трговински суд у Београду је 22. фебруара 2006. преиначио ту пресуду, али само тако што је обавезао ФРА да плати и измаклу зараду и повећао износ досуђених трошкова поступка, и та одлука постала је извршна. Зато је ФРА 17. марта 2009. „Маку” уплатила један део новца по пресудама и на томе се завршило, јер је Агенција за приватизацију 30. марта 2010. објавила реструктурисање ФРА, чиме је рачун фабрике постао затворен за повериоце.
У тим околностима је правни заступник „Мака”, адвокат Драгана Јанковић из Чачка, 11. марта 2011. упутила жалбу Уставном суду Србије због повреде права на суђење у разумном року. Уставобранитељи су после три године (21. маја 2014), усвојили жалбу, досудили „Маку” 1.000 евра на име нематеријалне штете и наложили суду у Чачку да убрза поступак извршења.
Пошто ни од тог убрзања није било ништа, Драгана Јанковић је исте године упутила представку Европском суду, која је одатле 18. децембра 2014. прослеђена Влади Србије.
Влада је преко својих правника ставила примедбу на представку, наводећи да је Уставни суд досудио одређени износ „Маку” (нематеријална штета) чиме је то предузеће изгубило статус жртве. И да се ФРА, са већинским друштвеним капиталом, не може сматрати државним предузећем, нити држава може одговарати за поступке директора фабрике.
Али, делиоци правде из Стразбура прихватили су став адвоката „Мака” да је у читавом поступку повређена Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода, на штету тог предузећа. И то члан 6. Конвенције, у којем се наводи: „Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама или о кривичној оптужби против њега, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона.” И, члан 13: „Свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира на то да ли су повреду извршиле особе које су поступале у службеном својству”.
Извор: Политика, Г.Оташевић
