Вредни Кубуровићи последњи Мохиканци у Оровцу, седмочлана породица обрађује 12 хектара

Пријепоље – Села су све празнија, али и даље су ту последњи Мохиканци који се ипак одлучују формирати породицу,

зарађивати са својих десет прстију и обрађивати земљу. Седмочлана породица Кубуровић из пријепољског села Оровац остала је на дедовини. Милан има 38, а Биљана 31 годину. Најстарије од четворо деце, Огњен, ученик је првог разреда Средње школе, основци су Игор и Теодора, а најмлађи је трогодишњи Михаило. Са њима живи и Миланова мајка Велимирка, преноси агенција РИНА.

"Каква год да је земља наша је, али морам рећи да јој ништа и не фали. Има наше руке, механизацију, наше планове и реалне захтеве. Имамо наша два хектара, али због неизвесности кад су пласман и цена у питању често мењамо културе. Некад се окренемо малинарству, некад купинама, а некад сточарству па и повртарству. Нема специјализације у оваквим условима, ради шта ти се највише исплати", каже Милан за РИНУ.

Без трактора по овим врлетима не може се мрднуту, па су ови пољопривредници захваљујући субвенцијама обновили своју механизацију. Ту су "гланц" нов велики трактор, приколица, нешто раније купљен мањи трактор, ротациона ситнилица, ротациона коса. Има још понешто да се занови, али није то баш ургентно рекли су искрено. Осим своја два, вредни Кубуровићи у закуп узимају још десетак хектара земље, а да је "сваштарење" у пољопривредној производњи ипак једини начин за успех у овом пријепољском селу потврђује и Миланова супруга Биљана.

"Никад се не зна каква ће година бити за коју културу. Некој прија више влаге, некој више сунца. Од свега посејемо по нешто…па са више наде очекујемо да ће нешто и донети приход. Ми имамо 70-так ари малине где доминира „полана“ којој је ова продужена јесен изузетно одговарала. Имали смо и имаћемо неку десетину ари под купином, ту су традиционалне воћарске културе, а у савременој штали коју смо подигли кад смо имали седам крава музара, сада у пуном комодитету бораве три. Смањили смо број грла јер је опала потражња за сиром. Купци који су куповали три до пет килограма сира недељно, сада толико купују месечно", каже Биљана.

Најбољи су доказ да слога кућу гради. Иако још увек веома млади, Биљанина и Миланова деца већ су стекла радне навике и увид у праве животне вредности. Највише помаже најстарији Огњен, али ни малишани основци не беже од сеоских послова.

"У сезони радова сви смо на сеоском послу. Мада, да будем искрен, са овом млађаријом урадимо све што се може, али не може баш све. Ту нам притекну у помоћ сестра, зет, шурак, кад ко може. Но, што би се рекло, гладноме је доста и пола хљеба. Не би се ми либили ни да неког платимо, али видите како се све окренуло наопачке, на селу посла има на претек, а радне снаге ни за лек. Али, како другоме, тако и нама", каже Милан.

Мало је, заиста, оваквих примера на селу. Обично се на имању затекну деда и бака у пристојној кондицији, ту и тамо, најмлађи син који је остао „по директиви“ на земљи са родитељим, понегде и снајка тек пристигла и збуњено прихватила судбину да остане, из љубави, са својим изабраником. Стога, капа доле за Кубуровиће из села Оровац.

 

 

 

РИНА / ГЗС