Тешка судбина надничара из Остре и јунака са Кошара 



 

Тешка судбина надничара из Остре и јунака са Кошара
01.10.2018 10:24 | 0 коментар(а)



Чачак, Остра - Сеоски надничар из Остре Зоран Перовић (39) и рањеник из рата на Космету штеди сваки динар, ради као мрав али не може сам

да победи немаштину. Већ је поклекао средњи храстови стуб на северној страни који век и по подупире брвнару на Буковику, побегао из лежишта па све теже држи ћерамиду, и нагнута кућа, склопљена још 1860. године, давно је постала опасна за чељад. Под тим кровом, две собице и огњиште где су доскора биле вериге, заноћи и на опрезу спава петоро Перовића.

Кад му у госте дође сестра са децом поучи је да, ако чује како нешто шкрипи, одмах бежи напоље. Откако се вратио из Војске, ево већ је деветнаест лета, никад није сео у кафану ни попио пиво, али никако нову кућу да отпочне. Стално је нешто прече, а године одмичу.

Ту, на западној падини Буковика, с њим су остарели родитељи Милка и Миомир, брат Владе који је болешљив и не иде од куће, и други брат Раде, надничар као и Зоран. Две сестре су удате.

Зоранова кућа и накренута греда, фото Г. Оташевић

За Зорана смо сазнали пре пет година из успутне приче о једном сиромаху из Остре који пешице иде у 22 километра удаљени Чачак, јер штеди новац да би почео кућу. Дваред је, вели, из Чачка донео џак од 40 килограма концентрата за краве, о левом рамену („Не мењам раме, само сам на пола пута стао да се одморим”). Седам километара је до Мрчајеваца, одакле понекад колицима довози брашно и сточну храну. Тада смо објавили прву причу о овом марљивом сељаку.
- После тога неки људи из Београда послали су ми помоћ и ја сам све уложио у шталу јер се била срушила. То нам је прече од куће, од нечега морамо живети. Мајка и један брат могу да раде, али ја највише – прича Зоран Перовић ових дана за Глас западне Србије.

Покрио је шталу, ту сад пази пет крава и три јунице.
- Од тога живимо. Само кајмак продајем, сир неће нико. Дајем сваког петка једном човеку у Доњој Трепчи, по 400 динара. Од петка до петка можемо да сакупимо четири или пет килограма.
Граби сваку прилику да помаже другима.
- Радим надницу, али често без пара. Јуче сам био у ђубрету код комшије, да би он сутра дошао трактором да вучемо мој стајњак.
Памти и данас сваку појединост из 1999. године кад је као редован војник ПВО у касарни у Призрену, изашао на Проклетије, на положај Кошаре.

„Пуцају терористи, гађају нас неком `црном стрелом` која баца два километра и кад је завршена пуцњава зовемо другаре да пођемо. Један се не јавља, био је погођен у кичму и одмах је умро, већ је почео да се хлади. Други је био жио, погођен у кључну кост. Нас четворица ставили смо га у шаторско крило и носили три километра до наших положаја. Био је сумрак, немамо конопац па крило измиче из руку, морали смо на крајеве да убацимо камен или дрво, да не исклизне из шаке...

Жуљевите руке вредног надничара Зорана Перовића, фото: Г. Оташевић

Ја сам био редован војник, нишанџија, а они резервисти, возач, везиста и један извиђач. И оного што је погинуо донели смо у шаторском крилу.
Другог дана био сам у кревету у једној кући, кад су јавили да падају бомбе. НАТО авион засуо нас касетним. Прво пукне једна, па онда још пет за њом. Мој другови одмах су побегли напоље а ја сам дужио `стрелу` и док сам се окренуо да је узмем, на главу ми је пала греда. Утонуо сам у мрак и два дана лежао у коми, у пољској болници. Срећом, извукао сам се. Још ми стоји то овде на глави, имам ушивано овде и онде, имам сметњу, слабо увече спавам. Пробудили су ме ови моји, сипали ми воду и лупали шамаре, у шуми су ми болничари помогли. Завили су ми рану, преноћио сам седећи, и сутрадан одмах отишао на положај, за нишан троцевца 20 милиметара, `праге` од 30, или да испалим `стрелу` или `шило`...

Вратио сам се кући 22. септембра из Лесковца, са 15 месеци учешћа у рату, али немам никакву пензију...”

Приповеда, још:
- Не могу да се женим, немам услове, са 14 година отишао да копам канале, сиротиња, жељан свега. Немаш купатило, немаш кућу, зима, тврдо. Од школе имам пет разреда, четири овде у селу и један у Мрчајевцима. Идем у цркву у Остри и молим се Богу, палим свећу за мртве, кад има нека служба.
Стид га је да тражи помоћ, а добро би му дошла нека пријатељска рука. Он не очекује много: гвожђе, цемент, греде за кров и мајстора који то уме да склопи, а проста радна снага дошла би из села, на мобу.
Тај који пружи ту руку, учинио би велики севап и унео луч у ову тешку, претешку судбину.

ГЗС/ Г. Оташевић







Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (0)

Вест нема коментара.
Будите први који ће коментарисати ову вест!


 

















 


 

© Глас Западне Србије
Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
060 5000 150, 032 347 001

Импресум

Статистика сајта:
Прес: 89.267.549 посета
Тренутно на сајту: 64 посетилац(a)