из калашњикова и доживео две клиничке смрти, али Зоран Гаврић (52) је Божјим вољом преживео и тако постао медицинско чудо и непобедиви човек од челика. Његова животна жеља била је да обуче униформу и брани Србију. Завршио је Школу унутрашњих послова у Сремској Каменици и запослио се у МУП-у. Кад се заратило на Косову и Метохији био је међу првима који се нашао у ратном жаришту.

„Моја јединица је посебна јединица полиције и наш задатак је био очување реда и обезбеђење државе. Ми смо много месеци проводили доле. Дали смо све од себе, нисмо се штедели. Схватили смо да треба том народу помоћи и да он живи угњетаван и сви смо прилазили са великим задовољством. Нисмо тражили неке уступке, нити смо постављали питања око одласка на Косова. Могло се изврдати, неки су узимали боловаља, али ми не, моја јединица никада није”, започиње причу за РИНУ чувени Гавро.

Сваког ратног дана живот им је висио о концу, а тако је било и тог 06. априла. Гаврова јединица радила је чишћење терена и ушли су у албанску заседу. Он је био командир одељења и најистуренији десно, није био довољно "покривен". Непријатељ га је приметио кроз рупицу на зиду и сасуо кишу метака.

„Испалио је цео шанжер у мене. То је као у филмовима, не осећаш бол, меци који пролазе кроз тебе не боле. Видиш само да се приликом удара метка твоје тело окреће лево, десно док не престане паљба тад падаш на бетон. Ниједног момента нисам губио свест. Само сам у једном тренутку приметио да ми је цео комбинезон изрешетан и да крв иде на све стране у млазовима. После настају болови, такви да човек пожели да одмах умре да не живи. Цео живот ти у моменту пролази кроз главу у сликама. Прво деца ти падну на памет, како ће они без мене. Деца су ми тада имала седам и осам година”, наставља овај српски херој.

Када га је покосио, непријатељу ни то није било довољно већ је пришао да га „овери” са још једним оквиром. Док је пуцао Гавро га је све време са плочника гледао право у очи. Ни убици на крају није било јасно како је то могуће и у чуду је нестао.

„Сада када са ове тачке погледам имам утисак да се то десило неком другом а не мени. У мене су испаљена два оквира, један оквир са десетак метара, а после је пришао када сам лежао на земљи, окренуо ме и оверио ме са још једним пуним. Добро сам га видео. Све на мени је било избушено и ноге и руке, а једино што је било читаво је глава и срце", прича овај полицајац у присећа се како је права борба уследила онда кад су колеге приступиле његовом извлачењу.

„Све време сам био свестан, чак сам давао инструкције како да ме извуку. Моја јединица ме је изваличила 45 минута, и тада сам пребачен у болници у Косовској Митровици. Сво особље које је било у Мединском центру у Митровици је изашло да ме дочека. Сећам се и одласка у салу и када су ми исекли комбинезон, тада су рекли уф, колико је овај човек избушен. Након тога ме уводе у анестезију и тада сам помислио, ако нисам умро до сада можда се и извучем.”

Прва операција је трајала 12 сати, а лекари су из Гавра извукли чак 28 метака, калибра 7,62 милиметара. Два дана је био у коми, тада је био на граници ћивота и смрти. Након тога се пробудио и видео опште весеље око њега. Пришла му је жена сва у белом и рекла да се зове Ева.

„Помислио сам да ето већ стигао у небо и у рај. Међутим, то је била дивна докторка која је најзаслужнија за овај мој други живот. Питала је да ли би могла сад да оде кући код дец, јер је два дана и две нћи била поред моје постеље", присећа се свог буђења.

Лекари су му након буђења из коме саопштили да су се први пут суочили са оваквим скучајем у пракси и да никад до сад нису имали пацијента ког је погодило толико метака. После је пребачен у Ниш, па одатле на ВМА.

„Тада креће хаос, болница је постала моја друга кућа. Ту сам имао операцију за операцијом, дан за даном. Већ сам огуглао када кажу Зоран Гаврић на операцију, као да идем на неку оуобичајену ствар. И те силне операције су трајале месец дана, сваки пут по неки метак је извађен. Иначе, са 85 килограма пао сам на 48, већ организам није мога да издржи и тада су ме послали у Бању Ковиљачу на рехабилитацију", каже Зоран.

Две ипо године је лежао непокретан, и само гледао у једну тачку. Није могао ни у колица. Обе ноге су му биле изрешетане, сви мишићи, нема три прста на левој нози. На руци, по стомаку и леђима и дан данас носи огромне ожиљке као подсетнике на тај кобни дан. Сада може да се креће уз пмоћ штаке, а само он зна како на промену времена боле зарасле ране.

„Када одем на море, срамота ме да се скинем, јер сам уочљив и сви гледају у мене. Психичка бол је била тежа, било је тешко превазићи да од једног натпросечно способног човека постанеш инвалид 100 посто и да не можеш ништа сам. Било ми је јако тешко да се опростим од униформе”, рекао је.

Гавро и даље воли своју Србију изнад свега, и како каже поново би стао пред калашњиков да заштити туђу главу и сваки недужни живот. Син је пошао његовим стопама, ради у полицији у Шапцу.

„Нажалост не носи униформу ради као државни службеник у цивилу. Ја да могу поново бих волео да обучем униформу, да је окачим у ормар и тада бих био најсрећнији човек на свету", закључује овај храбри патриота.

ГЗС/РИНА