Идеја о зимском и летњем рачунању времена заснована је на астрономској околности да у јануару сунце излази тек око 8 сати, а залази у 16 сати. У јулу, када је дан дужи, сунце излази пре 5 сати, а залази после 21 сат.

Летње рачунање времена је уведено како би људи имали сат времена дневног светла више, али како се ближи зима, дан је све краћи те много људи започиње и завршавају радни дан у мраку, уз мало могућности да проведу време на сунчевој светлости.

Међутим, све чешће су се чули гласови да је тај систем у данашње време превазиђен. Неке од студија показују да се у тим околностима троши и више енергије. Око 70 земаља на свету помера сат два пута годишње.

Дуго је трајала полемика о таквом начину рачунања времена. У ЕУ је укидање померања казаљки предложено на основу анкете која је показала да 84 одсто испитаних не жели да више помера казаљке. И то, пре свега, због утицаја на здравље.

Тешко постићи консензус

Европски парламент је на пролеће 2016. године подржао укидање померања сата, а земље ЕУ су имале задатак да одаберу да ли ће код њих бити летње или зимско рачунање.

Међутим земље Уније нису постигле консензус о томе јер није лако ускладити велики простор на којем је ЕУ, а на дневном реду су се појавиле важније теме.

Потребно је да Европска комисија уради детаљну анализу користи и штете.

Одлуку ЕУ чека и Србија која ће вероватно припремити нови закон о рачунању времена који ће ускладити са Европском унијом.

Србија је почела да користи летње рачунање времена први пут 27. марта 1983. године. Од 1995. године сатови су се враћали у последњој седмици септембра и то на основу одлука које је доносила Влада, а касније је донет закон којим је летње рачунање времена усклађено са Европском унијом.