података о њиховом броју, али се процењује да их ради око 700. Широм Србије утихнуо је хук воде у бадњевима и јазовима, готово неприметно замро звук воденичког камена и чекетала, а некада пуни кошеви на хиљаде поточара утонули су у таму и паучину.

До краја шесдесетих година година прошлог века на свакој реци и мало већем потоку и у краљевачком крају било је бар по десетак воденица, на Западној Морави и Ибру далеко више. Од око 300 воденица из тих времена остало је свега петнаестак, на поменутим рекама – ниједна. Насупрот највећем броју препуштених небризи и зубу времена, Матовића воденица на реци Лопатници у Богутовцу, иако најстарија у Надибру, захваљујући браћи Драгану и Бранку, потомцима чувених воденичара и после скоро два и по века блиста и меље као у времена када је поред реке у реду за мељаву чекало на десетине запрежних кола натоварених пшеницом, кукурузом, јечмом и другим житарицама.

Воденица светиња колико и кућа

Матовића воденица се налази у аутентичном и несвакидашње лепом амбијенту, поред кристално бистре и хучне Лопатнице, чије окружење закриљују четинарске шуме раздојене пространим пропланцима и пашњацима. Од својих предака Бранко и Драган, вредни пословни људи и млади воденичари, су учени и васпитавани да се прем воденици односе са истом бригом и пажњом као према дому у којем живе са својим породицама.

,,Воденицу је саградио наш прадеда Илија, Карађорђев ратник и угледни сељак, 1780. године. Наследио ју је Илијин син, мој деда Драгутин, од њега наш отац Александар, а онда ја и брат. Фотографије наших предака на видним местима у воденици подсећају и опомињу на њену богату прошлост и претке с којима се поносимо“, казује Драган Матовић.

Бранко додаје да у њихову воденицу по пројино брашно, осим сталних купаца из околних села и Краљева, навраћају све бројнији туристи и многи дуги људи који путују Ибарском магистралом. Прочуло се да воденица ради на води са три термоминерална извора те је посла и ноћу и дању, нарочито у време слава и других празника. Радиша Гавриловић, помељар који воденицу на Лопатници не би мењао ни за једну другу, каже да се и код нас и у другим земљама све више тражи пројино и пшенично брашно, у последње време и брашно од хељде без глутена млевено искључиво у воденицама поточарама каква је браће Драгана и Бранка.

Сачувати воденице за будућност

У еколошким и туристичким ораганизацијама, удружењима и покретима грађана покрећу се иницијативе да се у сваком селу где има услова обнови бар по једна воденица из јасног разлога што су стотинама година храниле села и војске и што треба да остану чувари српске традиције као што су некада биле култно место договарања за рад, славља и војевања, али решавање многих љубавних проблема.

Богутовачки воденичари Драган и Бранко су од своје поточаре већ направили култно место и за њих она не значи само повратак здравој храни него и начину здравог размишљања и живота. Нешто што је створио човек да му служи, а да га то није ни на који начин угрозило, то је воденица. Зато је и треба чувати за будућност, кажу сложна браћа.

РИНА / Миланко Даниловић