и астрофизике Михаила Мартиновића (28) на конкурс Млади хероји пријавило је Друштво астронома Србије.
Овом победнику у категорији образовања и науке драго је што је учествовао на, како каже, веома добром конкурсу и што су организатори Exit фондација и Нафтна индустрија Србије део својих средстава које не морају да потроше, уложили у људе на које нису морали да их потроше.
На почетку разговора за Приче са душом питам га да ли његова породица и супруга ове успехе доживљавају као очекиване и нормалне, с обзиром на његово образовање, бројне стипендије, рад у међународним часописима, међународним скуповима, сарадњу са домаћим и иностраним компанијама и организацијама?
“Не могу да кажем да су навикли на све то, али видим да су поносни. Све позитивно што се догоди мајка пропрати са сузама и уз много емоција, а отац такође емотивно, али без суза (смех). Имам и млађу сестру, ево управо треба да кренем у Ужице, где студира, да јој помогнем око колоквијума из математике”, прича Михаило.
Докторирао је у 28. години, био је стипендиста владе Републике Француске и у Паризу је боравио у три наврата по шест месеци.
Михаило је други у низу доктораната који су по принципу коменторства школовани на Париској опсерваторији и Универзитету у Београду, са циљем оснивања самосталне групе истраживача физике међупланетарног простора Сунчевог система, каква тренутно у Србији не постоји.
Он је овлашћен да приложи препоруку за будуће докторанте Париске опсерваторије засновану на консултацији са професорима Катедре за астрономију Математичког факултета у Београду, и на личној процени, као и да обавља разговоре са студентима и да селектује потенцијалне будуће сараднике. Запослен је у Институту за хемијске изворе струја у Београду.
Докторске студије по принципу коменторства подразумевају да сте шест месеци у Француској, и исто толико у Србији, да радите докторат са са два ментора, једним из Србије, другим из Француске, и да на крају, после одбране рада, добијате две дипломе – прича Михаило, који је постао доктор астрономских наука октобра 2016. године.
Један од научника у Париској опсерваторији и водећих људи у европској науци, др Милан Максимовић, пореклом из Страгара код Тополе, који се бави се физиком плазме сунчевог ветра и који је у тиму Европске свемирске агенције у мисији Соларни Орбитер, која ће вршити испитивања Сунца са даљине Меркура, дошао је на идеју да окупи српске научнике. Наиме, његова замисао је да се Србији оснује група која би се бавила плазмом сунчевог ветра, а Михаило је један од његових сарадника.
“Наша намера је да ишколујемо младе људе из Србије и вратимо их у нашу земљу како би радили на том веома важном пројекту. Моја мисија је да уз подршку Француза пронађем нове студенте који би добили стипендије, и касније проширили поље науке у нашој земљи. Нажалост, ми тренутно немамо групу научника, односно истраживача која би то радила на овој релативно уској области астрофизике. Озбиљне задатке појединци не могу сами да раде.
Замолио сам Михаила да читаоцима Прича са душом и мени што једноставнијим речником појасни шта је то плазма сунчевог ветра.
“Осим што посматрамо небеска тела у Сунчевом систему могуће је послати сателит као сонду и мерити карактеристике његове непосредне околине. Ми не можемо доћи на површину Сунца, нити на удаљене пределе, али зато можемо сондом да вршимо мерења у међупланетарном простору која су умногоме попут оних у лабораторији. На основу тих података покушавамо да одговоримо на питање: „Како ради Сунчев систем?“, а затим и наша атмосфера. Ја не волим тај назив, али модерно речено то је „свемирска временска прогноза“. Као што код временске прогнозе тачно знамо како раде облаци, циклони и антициклони, у свемиру, за сада, немамо све информације. Истраживања овог типа раде се у целом свету, а да би се један сателит лансирао потребна су огромна средства, која скоро ниједна земља не може сама да плати. Због тога постоји Европска свемирска агенција. Србија није чланица, али преко Француза и сарадника у другим земљама чланицама можемо да учествујемо у истраживању” испричао је Михаило.
Мада му је просек оцена на Физичком факултету био 9,61 каже ми да је био просечан ђак и студент. Паралелно са примењеном физиком и информатиком студирао је и астрофизику, након двоумљења између теологије и астрофизике. Одрастао је у Ивањици, тренутно живи у Крагујевцу, где супруга има стално запослење, али због све више обавеза планира пресељење у Београд.
“Физички факултет једним делом уписују бруцоши који су одликаши од првог основне и који се прве две године шетају по факултету јер су комплетно градиво већ прошли током припреме за државна и међународна такмичења, или као део редовног градива у специјализованим средњим школама. Ја нисам био један од њих. Гимназију у Ивањици завршио сам са једва одличним успехом, а физику сам одабрао јер ми је задавала најмање главобоља од свих предмета. Никад нисам лагано савладавао градиво, али сам доста радио”, искрен је.
Шта је његова мисија и због чега има порив да остане у Србији и не оде као многи, трбухом за крухом?
“Ништа велико не може да се уради за два дана, два месеца или две године. Научну групу стварате 10, научну институцију 50, а државу 100 година. Нити се може направити институција за два месеца, нити држава за две године. Али, када створите систем у којем се људи могу заменити, а да се квалитет не изгуби, тада можете казати да сте нешто постигли. Циљ је направити нешто што ће функционисати и новим генерацијама олакшати пут како би могли да раде после нас. То је животно дело. Људи који се баве науком у Србији нису пребогати, али живе пристојно. И у иностранству је тако. Свако има своје афинитете, а мој афинитет је да једног дана, након што се прича заврши, могу да кажем Ово сам иза себе оставио. У мом систему вредности то вреди више од новца”.
Ненад Благојевић
http://pricesadusom.com/
