играч Денвера и један од најбољих корашкаша НБА лиге у САД данас, пореди са чачанским велемајстором ове игре, Радмилом Мишовићем. Ево како иде тај текст...
„На једној страни је страшни Леброн Џејмс, највећи играч данашњице, Конан висок два метра и шест сантиметара, с унутрашњом снагом „ферарија 812 суперфаст”, који убрзава од нула до сто километара на час за 2,9 секунди. Тако и улази под кош, снагом мишића које као да покреће мотор што развија 789 коњских снага, док се трибине, гледаоци, судије и табла с кошем тресу као на старту трке „24 часа Ле Мана”. На супротној страни рекета је Никола Јокић, спор као сомборски фијакер натоварен пијаним тамбурашима који свирају бећарце Звонка Богдана, док враћају Николу кући. Никола потом одводи своје мркове у шталу и пева им успаванке.
Ко ће победити у финалу западне конференције НБА лиге? Лебронови Лос Анђелес Лејкерси, који шампионски прстен дугују великом духу Кобија Брајанта, или Денвер Нагетси Николе Јокића, који је постао шериф града с највећим надницама у Америци кога су основали копачи злата пошто су пре тога истребили Индијанце, отеравши их код Великог Манитуа? Тамо Никола и припада. Бившој постојбини црвене браће, пристигао из земље Недођије, у којој и сеоска дворишта имају таблу, а на табли кош.
Америка чека на холивудски ушећерени крај и Лебронов поглед ка небу, где ће на престолу седети Коби и махнути му. Судије су у првој утакмици коју су добили Лејкерси одрадили посао. Привезали су Николу за клупу судећи му личне грешке које се не би свирале ни у уметничком клизању, а не свирају се, видевши да је убацио 21 поен за 26 минута. Непотребно, јер Лејкерси су бољи тим, али то је важило донекле и за Јуту, а нарочито за Лос Анђелес Клиперсе, моћнију екипу чак и од Лејкерса, али је Никола, после заостатка Денвера од три према један у обе серије, показао због чега се не може сврстати у било какву познату кошаркашку жанровску матрицу. Потаманивши Јуту и Клиперсе, изазвао је сјајног одбрамбеног центра Лејкерса Двајта Хауарда да призна како ће чувати Николу, ако затреба, и у хотелској соби. Тренер Лејкерса Френк Вогел није ишао тако далеко, да би провео више од три секунде у кревету с Јокићем, како му не би свирали техничку грешку, али је рекао да је Никола један од најпосебнијих центара који су икада играли у НБА лиги.
Да се одмах разумемо. Никола Јокић, висок 2,13, није најбољи центар НБА лиге само из једног разлога: он није центар. Готово да нема одраз, ваљда су му залепили патике за паркет. Није набилдован као остали џинови црне коже који су као деца, уместо звечки, дизали тегове, онда колица, па маме и тате. Није ни најбоље крило, иако шутира у високом луку, као да се у њега уселио праисторијски чачански геније Радмило Мишовић, па се учини да лопта путује од Чачка до Сомбора, потом наставља до Европе, прелази Атлантик и упада тамо где треба, у кош. Није ни најбољи бек шутер, јер не игра на тој позицији, али пустити га самог иза линије за три поена једнако је ризично као и оставити Ђенку да вам чува жену, кад одете на службени пут. Није ни плејмејкер, иако асистира и открива слободне бекове Денвер Нагетса на шуту за три поена, као да је хуманитарни радник који дели социјалну помоћ. Изгледа једнако равнодушно и поспано како на загревању, тако и када решава последњи напад.
Померајући жанровске елементе кошарке, некадашњи буцко који се хранио чипсом и пио „кока-колу”, те се чинило да ће испустити душу док трчи од рекета до рекета, учинио је у игри оно што је Квентин Тарантино учинио за филм, нарочито у његовом првенцу, нискобуџетском уврнутом кримићу „Улични пси”. Као што је Тарантино своје лудорије касније развијао у „Петпарачким причама”, да не набрајам даље, уневши нови живот у најпрепознатљивије америчке архетипове, окренувши Холивуд наопачке, тако је улични пас сомборског баскета поникао на прашњавим теренима, спржио алгоритамски систем НБА лиге. У чему је тајна? Наши велики тренери, од Александра Николића и Ранка Жеравице, до Дуде Ивковића и Дулета Вујошевића, скупљали су талентоване дечаке, као штенце, по школским двориштима и уличним теренима. То су били регрутни центри југословенске или српске школе кошарке, како коме драго. Тамо се играло тврдо као у црначким гетима, где се фаул тражио само ако се сматрао тешком телесном повредом, а како су често на трибинама биле и девојчице, сва та дечурлија испод коша покушавала је да у игру унесе дозу романтике. То је значило да се снага, лакат у зубе и туча подразумевају, али су посебно изучавани дриблинзи наглом променом стране, протурањем лопте кроз ноге, додавањем иза леђа, па је то блесављење почело да се увежбава, поставши стратегија игре репрезентације. Али она није свођена на самоуку импровизацију, већ је хиљадама пута понављана на тренинзима. Тако су се форе, асистенције и кошеви Радивоја Кораћа, Моке Славнића, Кићановића, Дражена, Бодироге, Салета Ђорђевића, а потом и њихових наследника, преносиле с колена на колено као света тајна, остајући недокучиве до дана данашњег.
Није зато тренер Денвера Мајкл Мелоун долазио у Сомбор да слуша Звонка Богдана или да тимари Јокићеве коње, већ да сазна зашто најбољи центар НБА лиге игра ван сваког резона. И имао је шта да види. Николу који праши брутални баскет са својом рођеном браћом. Усред игре, они се потуку, а онда наставе да се глупирају. Кад заврше с баскетом, своје вранце јашу! Прича се да је Мелоун морао да испише неколико бележница, гледајући како нестају у војвођанској прерији, да би читаву игру Денвера прилагодио Николи.
Зато је Сомборац мистерија. Момак кога су сматрали изгубљеним случајем, гледа се очи у очи с Леброном Џејмсом. Нико од њих двојице не скреће поглед. Киборг светске кошарке и успорени равничар, један против другог. Бели поглавица је без икакве шансе, али ако највећи, Леброн, спокојно очекује срећан крај, јер би се било какав други исход косио са свим законима логике, Никола Јокић за то не даје ни пет пара. Гледаћете!”
ГЗС/Политика, Александар Апостоловски
