сали Дома културе чачанској публици представљена књига изабраних песама Бранка В. Радичевића „Вечита пешадија и сродне песме”, коју је приредио др Драган Хамовић.

Овај вредан тематски избор лирике Бранка В. Радичевића представља заједничко издање Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис” и Библиотеке Општине Лучани у Гучи, чиме су ове установе још једном потврдиле да својим односом према очувању завичајног културног наслеђа успешно следе завештање самог песника, који је обимним књижевним опусом, али и читавим деловањем, потврђивао своју мисао да је „завичај највиша тачка света”.

Бранко В. Радичевић, стваралац еруптивног духа и антејске снаге - песник, новинар, есејиста, приповедач, антологичар, сакупљач и преводилац циганске поезије, сценариста, новинар, репортер, путописац, уредник књига, ревија и листова, писац за децу, лексикограф, етнограф, један је од најзначајнијих књижевних стваралаца рођених у Чачку. И када је био житељ Сарајева и становник Београда, у родном крају је налазио стално духовно упориште и уточиште коме се враћао читавог живота.

У име издавача, публици се најпре обратио др Богдан Трифуновић, директор чачанске Библиотеке, подсећајући да је 2015. године, на 90-годишњицу песниковог рођења, у организацији Градске библиотеке и Института за књижевност и уметност из Београда, организован Научни скуп посвећен песништву Бранка В. Радичевића, а да су нова тумачења изложена том приликом објављена у зборнику радова „Поезија Бранка В. Радичевића”.

Директор Библиотеке Општине Лучани у Гучи, Славко Радосавчевић, указао је на пресудни значај који је књижевник Бранко В. Радичевић имао као духовни утемељивач манифестација Дисово пролеће и Драгачевски сабор трубача у Гучи, исказујући жељу да са чачанском Библиотеком настави добро засновану и успешну сарадњу.

Др Драган Хамовић, песник, врсни познавалац и тумач поезије, виши научни сарадник Института за књижевност и уметност у Београду, говорио је о искуству на приређивању овог избора песама које опевају лирски мит о ратару и ратнику, оличен у каменим знамењима, које је сам Радичевић назвао крајпуташима. У свом обраћању публици, овим поводом истакао је: „Када се тај назначени, средишњи Бранков песнички низ сабере из разних збирки, па му се придода и оглед „Плава линија живота” - који се дуго узимао као етнографски а не програмски и аутопоетички текст првог реда - видимо да је реч о великој поезији што је неоправдано уклоњена из видокруга критике и књижевне историје, ваљда као претерано, сувише експлицитно и надмоћно српска.

Када фигуру Бранка В. Радичевића сместимо у прву поставу послератног песничког модернизма, поред Попе, Павловића, Раичковића и Миљковића, видимо да његова поетика чини мост између најсвојскијих импулса домаће авангарде и поставангардних сажимања њених открића архетипске сфере...” Указујући на значај и досеге Радичевићеве лирике, али и конкретно завичајно наслеђе на које се овај песник ослања, др Хамовић је закључио: „Има у српској поезији на различите начине добрих песника. Бранко В. Радичевић је међу ретким песницима који су, у себи једноме, обухватили и показали различите врлине и широке распоне”.

Надахнутим казивањем песама из књиге „Вечита пешадија и сродне песме”, али и евоцирањем успомена на бројна извођења своје дипломске представе „Крајпуташи”, настале на основу текстова епитафа које су записали Бранко В. Радичевић, Радојко Николић и Радован М. Маринковић, посебан тон вечери дао је драмски уметник Љубивоје Тадић.

Садржајности програма, који је водила Оливера Недељковић, допринели су Марко Станојевић, који је на труби извео чувену мелодију „Са Овчара и Каблара”, као и звучни и видео снимци интервјуа вођених са Бранком В. Радичевићем, који се чувају у богатој збирци Завичајног одељења чачанске Библиотеке.

Глас западне Србије