За њих је ова игра и спорт и наука. Има тај такмичарски елемент, али кажу да је и много више од тога. За шаховском таблом знају да проведу и по пет-шест сати.

„Ово је тренинг за мозак који побољшава меморију и развија логику. То је за нас велико задовољство, јер волимо шах. Некада причамо, али чешће се концентришемо на партију и шта се дешава на табли, и само играмо. Понекад и седам осам партија за редом", каже Перо Савичић, који је у граду на Ђетињи познат и као виртуоз на хармоници.

Добри пријатељи, али и противници за шаховском таблом, Перо и Петар, кажу да не броје међусобне победе. Најважније је матирати противнике који долазе из других удружења.

„Нисмо оптерећени победом, и пораз спортски подносимо", прича за ПЗС Петар, док Перо у исти мах додаје да играју на такнуто - макнуто, без сата.

Научили су да играју шах још као деца. Вишедеценијско искуство обезбедило им је и учешће на бројним турнирима.Пре неколико година Ужичани су покренули и надметање шахиста из удружења слепих и слабовидих особа на тромеђи Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине.

„Прво смо кренули са комшијским организацијама из Пријепоља и Пљеваља. Касније се то проширило на Горажде, Фочу, Бијело Поље, Нови Пазар, тако да сада имамо 5-6 удружења, и можемо рећи да играмо међународне турнире. Долазе нам јаки шахисти, и морам рећи да се води огорчена борба за победу", каже Петар.

Ове године је њихов град био домаћин шахистима, али већ следеће окупиће се у Фочи. На овим надметањима скопљена су и одржана бројна пријатељства. Петар још увек памти сусрет са другом, али и спортским противником из Горажда.

Наставак текста и видео можете погледати на сајту ПЗС.