Како
„Политика” незванично сазнаје, идеја
о универзитету у Чачку као деветом
државном универзитету у Србији била је
једна од тема разговора министра просвете
др Срђана Вербића и градоначелника
Чачка Војислава Илића.
Међутим,
Вербић је врло јасно рекао да проблем
Србије у овом тренутку нису приватни
факултети, већ лоши државни, који су
веома скупи, а који су аутономне установе,
над којима Министарство нема ингеренције
у том делу.
– Највише
што можемо да урадимо у овом тренутку
јесте да станемо са прављењем нових
универзитета. Иако постоје градови који
би такође хтели да постану универзитетски
центри, за сада те идеје не можемо да
подржимо док се не донесе документ у
којем ће се врло јасно дефинисати како
се финансира високо образовање и где
тачно иду паре – рекао је министар
просвете.
Прва
обећања градског руководства да ће
Чачак добити трећи факултет и постати
универзитетски центар потичу још из
1996. године. Од тада па до данас на свим
изборима, када се говори о образовању
– то се истиче као главни приоритет.
Жеља да Чачак постане универзитетски
центар предвиђена је и Стратегијом
развоја града из 2005. године, а за њу су
се залагали и некадашњи и актуелни
градоначелник, из редова Нове Србије.
Око
ове идеје у Чачку су се сложиле и демократе
и социјалисти (бар док је министар био
Жарко Обрадовић), али и актуелна власт.
Оно што је заједничко за све који Чачак
виде као универзитетски центар јесте
да је ово питање од суштинске важности
за опстанак града и заустављање даљег
одлива младих и образованих.
Вербићу
је речено да у овом граду постоје одлични
ресурси почевши од традиције високог
школства у Чачку од 1960. године, па до
данашњих Факултета техничких наука,
Агрономског факултета и Високе школа
техничких струковних студија где
тренутно студира више од 4.000 младих. У
овом граду постоји и Студентски центар
у оквиру кога су студентски дом и
ресторан.
Уколико
би се овој академској заједници прикључили
још економски факултет и факултет
музичке уметности, укупан број студената
повећао би се на више од 5.000, запослили
би се нови професори, службеници, техничко
особље… На тај начин би се, увођењем
сва три научна поља, стекли и законски
услови за оснивање универзитета.
Како
је у јеку прошлогодишњег уписа објашњавао
Драган Брајовић, заменик директора
Високе школе техничких струковних
студија, иначе први човек демократа у
овом граду, идеја о отварању економског
факултета и факултета уметности долази
из реалних потреба младих.
Он
каже да између 400 и 500 ученика завршних
разреда годишње у Чачку упише неки од
смерова економске струке на школама
које овде имају центре који раде без
акредитације. Закључак је – понудити
им званични економски факултет који би
био стациониран у Чачку.
На ову
иницијативу у Комисији за акредитацију
и Националном савету за високо образовање
сумњичаво одмахују главом, јер би оваква
одлука отворила „Пандорину кутију” и
захтеве да сваки град у Србији постане
универзитетски центар.
У
Србији тренутно ради 19 универзитета:
осам државних и 11 приватних, међутим,
немају сви одобрење Комисије за
акредитацију, што будући бруцоши могу
да провере и на сајту Комисије
(www.капк.орг), у њиховом Водичу за бруцоше.
Крајем
децембра прошле године уручена су решења
за првих 10 универзитета који су прошли
кроз поновно „сито и решето” Комисије
за акредитацију, за период од наредних
пет година.
Оно
што до сада није било спорно са овим
дозволама, јесу државни универзитети
– Република је оснивач универзитета у
Београду, Новом Саду, Нишу, Крагујевцу,
Приштини (са седиштем у Косовској
Митровици), Државног универзитета у
Новом Пазару, као и Универзитета уметности
и Универзитета одбране.
„Зелено
светло” Комисије за акредитацију до
сада су добијали и осам приватних
универзитета, и то Мегатренд, Сингидунум,
Привредна академија, Едуконс, Метрополитан,
Унион, Унион „Никола Тесла” и Европски
универзитет.
Проблема
је било око акредитације Универзитета
„Алфа БК”, али је он ипак добио дозволу
крајем 2014. године. Универзитет лепих
уметности и Универзитет у Новом Пазару
за сада имају само решење о одбијању
акредитације из 2011. године.
То
међутим не значи да они немају дозволу
за рад, како су нам објашњавали више
пута руководства ових установа: они су
почели са радом по одобрењу просветних
власти, али нису успели да испуне
стандарде Комисије за акредитацију.
Извор
- Политика